Новости
Милутин Бојић, пјесник бола и поноса
- Детаљи
- Датум креирања: 09 новембар 2023
На данашњи дан, 1917. године, на српском војничком гробљу Зејтинлик у Солуну, сахрањен је велики српски пјесник Милутин Бојић.
Чланови Драмско-рецитаторске секције са професорима српског језика и књижевности Драганом Гутаљ и Дијаном Гранић осмислили су приредбу у част Милутина Бојића која је данас изведена у просторијама наше школе. Програм је водила Сара Гутаљ.
Иако је живио само 25 година, иза Бојића је остао богат стваралачки рад, драме, пјесме, књижевне критике, позоришне рецензије, путописи и литерарни чланци. Оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. Опјевао је патње и страдања српског народа у Првом свјетском рату. Са српском војском преживио је Албанску голготу и агонију умирања на грчком острву Виду гдје је од посљедица исцрпљености, глади и болести умрло око 11000 српских војника, а пошто није више било мјеста на копну, њих 7000 сахрањено је у Јонском мору. Потресен тим призорима, Бојић је написао једну од најљепших родољубивих пјесама у српској књижевности „Плаву гробницу" коју је рецитовала Младена Петровић.
Бојић није дочекао ослобођење у које је чврсто вјеровао и повратак у Србију, умро је у Солуну као изгнаник. Презентацију о Бојићевом животу и дјелу припремиле су Миа Лучић и Каћа Југовић.
Иако се у Бојићевом стваралаштву издвајају родољубиве пјесме, његов стваралачки опус је шаролик и богат темама и мотивима. Настојао је да свој пјеснички израз доведе до савршенства. Његов стих је ритмичан, звучан, добро обликован, изражајно богат, раскошан у сликама и снажан у осјећањима. Ђурђина Гајовић, Андреј Ћирић, Ана Шкобо, Кристина Лопатић, Марија Лучић, Бојана Секулић, Анђела Радовић, Софија Ђорђић и Хелена Бојанић рецитовали су Бојићеве пјесме: „Лепота", „Химна", „Као Прометеј", „Без домовине", „Салома", „Очи", „Молитва", „Сонет XIV" и „Сонет XVI".
Бојића су сви вољели и поштовали, и у отаџбини и у изгнанству. Миодраг Ибровац о њему је рекао:
„Свуда је уносио своју младост и ведрину, свој дух и своје добро срце… Јер, господо, овај високо надахнути песник био је у животу обичан човек: нежан син и брат, мио друг, и скроман, скроман као ретко ко у његовим годинама и са његовим даром.“
Своју животну ведрину Бојић је најљепше исказао у пјесми „Онима што плачу" коју је рецитовала Ања Николић.
Бојића је мучило једно питање, говорио је:
„Ја верујем да ће доцнији нараштаји разумети наше страсти, можда ће се дивити нашој својеглавој упорности и самовољном подношењу мука. Ипак, да ли ће сви нови Срби одобравати наш предсмртни пркос у презирању непријатеља и самоодрицању ради општег добра?"
Ми са овог мјеста поручујемо да се поносимо нашим прецима и да се дивимо њиховом пркосу и самоодрицању. Због тога смо се данас и окупили, да се присјетимо њиховог подвига и да поручимо колико је важно сјећати се, памтити и наша знања преносити будућим генерацијама.
За ову прилику чланови Тима за оплемењивање школских просторија, Лука Космајац, Анђела Радовић и Дајана Делипара, насликали су мурал Милутин Бојић и Плава гробница.
