Новости
Затворена манифестација „Дани књиге“
- Детаљи
- Датум креирања: 24 мај 2023
На дан Светог Ћирила и Светог Методија затворена је пета по реду манифестација „Дани књиге“.
Ученице првог разреда гимназије, Марија Лучић и Софија Ђорђић говориле су о животу и раду Светог Ћирила и Светог Методија, те о значају њиховог рада за наш народ.
Ученик другог разреда гимназије Душан Суботић одржао је презентацију „Да се спаси од клања међ овце сакрило се ћирилично словце“ са којом је побиједио на конкурсу за најбољу презентацију о забранама ћирилице у оквиру манифестације „Дани сјећања“.
Побједницима сва три конкурса уручене су награде - књиге. Алекси Обрадовићу за треће мјесто, Анђели Вуковић за друго мјесто и Душану Суботићу за прво мјесто за најбољу презентацију о забранама ћирилице.
На литерарном конкурсу „Сјећам се вашег страдања, видим, мислим, осјећам“ у оквиру манифестације „Дани сјећања“ трећу награду добио је Александар Клачар, другу Дарја Полуга и Даница Лучић, а прво мјесто освојио је Алекса Вукадин.
Побједница литерарног конкурса „Ох, како је лијепо бити међу људима који читају“ у оквиру манифестације „Дани књиге“ је Ања Пекић.
Награде су уручене и матурантима који су у току школовања знатно допринијели школским културним манифестацијама, Анђели Вуковић и Милошу Симанићу.
Сјећам се вашег страдања, видим, мислим, осјећам
Двадесети вијек, савремено доба, вијек културе и цивилизације. Сви аспекти људског стваралаштва и генијалности су на врхунцу. Како је вијек са таквим потенцијалом постао вијек са најраспрострањенијим крвопролићем. Иста та Европа која бијаше бакља цивилизације и која је свјетлошћу обасјавала цијели свијет, која је на свијет оставила траг што пера, што мача; Европа која је покорила номадске хорде, колонизовала сваки ћошак планете, која је била дом царствима изнад којих Сунце никад није залазило, постала је кланица народа.
Тако се у тој ратној машини нашао и један мали народ, миран народ, који се тек од недавно као независан поново појавио на тлу Европе. Немојте се заварати, тај народ, иако мали бројем, свијету је дао више него многи други који се диче својом бројношћу. Храбри Срби успјели су за себе створити и државу, омању парцелу међу великим царствима. Та Србијица била је и плод Немањићког аманета, исто толико колико и најмодернијих идеја слободе, једнакости и владавине права. Била је баш онаква да Србима и изван ње буде мајка, али и таква да трулим царствима око себе буде трн у оку. Многи се мач сломио покушавајући да је посјече, али је она сваки пут бивала све јача, све чистија и све пркоснија.
И Срби ван Србије су често страдали. У Војној крајини су за себе изборили какав-такав положај у Хабзбуршкој монархији. Имали су своје институције: школе, издавачке куће и позоришта, но ништа од тога није их у очима западњака учинило једнаким њима. И када је било одлучено да ће се „болесник с Босфора“ протјерати из Европе, Срби су имали значајну улогу, али ни тада нису као охоле силе хтјели ићи у освајачке походе. Само су ослобађали своје и због тога су били кажњени. Узет им је Скадар и Босна и онемогућен им је излаз на море. Босна и Херцеговина припале су Аустроугарској упркос томе што је већинско становништво било српско.
Чак ни тада тој монструозној империји није било доста и само је тражила начин да се ријеши Србије у потпуности, а тај начин је нашла након атентата на свог престолонасљедника 1914. Мислили су да ће то бити брз рат и да Срби неће пружити велики отпор у чему су се грдно преварили. Срби не само да су пружили отпор, већ су и међу свим Савезницима задали први пораз Аустроугарима. То их је толико разбјеснило, да је за побједе српске војске платио сељак, обични српски живаљ који је одвођен за таоце, који је тлачен, силован и убијан само због тога што му је име српско, што не да своју вјеру, своје насљеђе, своје писмо и културу. Први логори у Европи били су намјењени Србима који нису никоме ништа нажао учинили, а чија је матична држава водила одбрамбени рат. Ту је постављен преседан у историји, само први од многих који ће се догодити у двадесетом вијеку и који ће одузети најбоље од Срба, преседан због кога касније нису поштеђени ни жене ни дјеца, ни старци ни болесни, нико. Осврнимо се само на три логора из Првог свјетског рата – Добој, Јиндриховце и Арад у којима је страдало преко 120 хиљада Срба, подједнако мушкарци, жене и дјеца. Свједочења преживјелих леде крв у жилама. Шуцкори (Schutzkorps), успостављени наредбом из Беча, а које су сачињавали претежно муслимани из Босне и Хрвати из Славоније и Херцеговине били су страх и трепет, а звјерства која су починили су била прећуткивана. Клали су невин народ, упадали у села, силовали, крали, палили све пред собом.
И упркос учешћу „јужнословенске браће“ у масакру над Србима, српска је војска након пробоја Солунског фронта неселективно ослобађала и доносила слободу свима: од Скопља до Београда, од Тимока, преко Дрине и Саве све до Соче вијорио се српски барјак не као освајачки, већ као ослободилачки.
Из тог периода потиче и чувена крилатица коју су касније усташе прихватиле објеручке: Србе на врбе. Коме ово не звучи злослутно, треба да се добро преиспита, да размисли како је баш такво занемаривање чињеница довело до геноцида од ког се многа мјеста нису опоравила ни након педесет година.
Алтруизмом Срба и слијепим надањима која су много коштала успостављена је нова држава, држава у коју је уграђена државотворност двију српских земаља, двију краљевина и кости милиона храбро погинулих за виши циљ. Један од тих новоослобођених народа био је и хрватски, који, умјесто да окаје гријехе које је чинио „кукољ њиховог народа“ у прошлом рату, те да буду вјечно захвални браћи која су их након 650 година ослободила, почиње да гаје патолошку мржњу према Србима и да све чине како би упропастили заједничку државу.
Грозно је то што се десило четрдесетих. Југославија опет бива трн у оку ауторитарном поретку Европе, овог пута Хитлеру, чију војску Хрвати дочекују са цвијећем. Успостављање Независне државе Хрватске значио је злу коб за многе Србе који су се нашли на својим вјековним огњиштима на њеној територији, свјеже маркираном њемачком и италијанском сагласношћу. Тековина Анте Старчевића никако није могла за Србе бити добра, али ниво њене окрутности није се могао ни претпоставити. Анте Павелић доноси проглас по ком Србе изједначава са псима. За циљ има да трећину Срба протјера, трећину побије а трећину покрсти и асимилује. Застрашујуће је у коликој је мјери план успио. Чак ни Нијемци који су за Јевреје спремали гета, логоре и гасне коморе нису могли вјеровати звјерствима која су задесила Србе од стране „братске руке“ Хрвата. Мушкарци, жене и дјеца у логорима били су убијани на незамисливе начине. Ни Срби ван логора нису били безбједни, јер су неријетке биле експедиције усташа у села, која су по старим навикама паљена, чији су житељи били убијани и бацани у јаме, чије су житељке биле силоване, а чијој су се дјеци главе разбијале маљевима на очиглед мајки. Нормалан ум не може ни да наброји, а камоли смисли и спроведе све методе којима су се служили злочинци. Опет све по старом, опет страдају цивили, опет дјеца, опет будућност. Од свих логора у свијести народа још увијек су најбоље упамћени Јасеновац и Јадовно. У Јадовну је свој земни живот окончало преко 40 хиљада. У Јасеновцу је тај број увелико преко пола милиона и то по процјенама прављеним да минимизују страдање. Оно што је сигурно је да је на простору НДХ уништен живот за више од милион Срба. Већина је убијена, доста протјерано, а преостали су покрштавани, узимана су им дјеца, бебе у колијевкама и давана новим породицама да одрастају као Хрвати.
И све то претрпио је мали српски чамац, чија је судбина у сваком погледу нераскидиво везана за Христов пут страдања и опраштања. Опростили су и то страдање, у нову државу ушли с обновљеним оптимизмом и идејом „братства и јединства“. Тиме је један овоземаљски народ дао примјер цијеломе свијету да је страдање и неправда само концепт који важи за оне који га чине, а за оне који га са побожношћу прихватају, он води у спасење и вјечни живот, што у устима и мислима потомака, тако и у мјестима свијтлим гдје уживају у блаженствнима Божије милости.
На крају двадесетог вијека, у задњој његовој деценији, иста судбина по трећи пут је задесила Србе. Поново рат, поново прогони, поново логори, поново масовне гробнице. Стотине хиљада у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохоји. Да ли ће и то бити узалуд, на нама је да одлучимо. Да ли ћемо свјесно сметнути с ума жртву коју су поднијели наши преци или ћемо им овог пута одати почаст, сјећањем, причом, писањем?
Ране задњих ратова су и даље свјеже, али и када зацјеле, не смију се заборавити као што су заборављане многе дотадашње. Нешто се мора научити из историје, а након три огромна страдања за мање од сто година, Срби имају темељ који, ако буде заборављен, доводи до понављања овог уклетог круга. Треба се коначно стати у крај том кругу, раскинути алку која нас држи везане за земљу и поново, као и много пута до сада, винути се у небеса као птица феникс и својим врлинама засијати цијелом свијету свјетло знања, правде, а прије свега Хришћанства.
Алекса Вукадин
Ох, како је добро бити међу људима који читају књиге
Било је то прије неколико година, не сјећам се тачно... Сунце упекло, стопала нам упадају у пијесак, мирис мора нам испред носа. То љето сам провела са неколико дјевојака и често се присјећам неких заједнички дивно проведених дана.
Оне су биле веома интересантне дјевојке, свака јединствена, посебна, али постојала је једна црта која их је све повезивала. Тог јуна завршиле су у трећи разред гимназије, тада ми је то било небитно, а сада схватам да је било изузетно важно у обликовању њихових личности. Враћам филм и присјећам се наших дугих разговора уз слаткасте коктеле и врелину сунца.
– Знате ли да је Милан прије два дана раскинуо са дјевојком. Прича се да је она та која му је разбила ретровизор и направила оне огреботине на вратима аутомобила.
– Ја сам га видјела баш јуче у бару. Није ми се чинио баш тужан или љут. Сједио је поносит, рекла бих „бео и нерањив“, као вишеградски мост.
– Да... Али „није довољно једној ствари окренути леђа па да престане да нас гони и мучи“. Та дјевојка је спремна на све, ја бих се забринула да сам на његовом мјесту.
– Знао је у шта се упушта... Уосталом, он изгледа као сам Доријан. Ни акне, ни тамних подочњака. Његов изглед се не мијења откако је кренуо у средњу. Вјерујем да ће се већ сутра прошетати са неком новом дјевојком.
– Ја сам њега први пут видјела кад је рецитовао „Вече на шкољу“, на школској приредби... Кад се само сјетим оних плавих очију у којима се огледала „пучина плава“.
Ето у таквом сјећању су ми остале дјевојке са плаже – свака различитог мишљења и виђења, али све смо се слагале у једном – у књигама је слобода.
Биле су креативне, маштовите, имале су самопоуздање да наглас кажу оно што мисле и осјећају. Ниједна од нас није се тада питала какав је то вишеградски мост, ко је тај Доријан и како то изгледа кад пучина спава. Ниједна се није питала, јер је свака знала, свака је са уживањем читала та дјела. Понекад смо проводиле сате читајући цитате о старцу који се бори са великим рибама. Оно што је најзанимљивије – ријетко су се понављали исти цитати, свака је придавала значај различитим мислима и порукама. А када нађемо исту реченицу – свака је доживљавала на свој начин. Нисмо биле незаинтересоване, маштале смо, сањариле и препуштале се бурама осјећања кроз које пролазе ликови књига. Нисмо потцјењивале и исмијавале поезију, нисмо умањивале вриједност пјесника. Ниједна дјевојка није се питала хоће ли њена мисао бити несхваћена или погрешно протумачена. Само смо говориле и само смо се разумијевале.
И сада, када смо километрима далеко, не плашим се за њих. Гдје год да се налазе, уколико имају иједну књигу уза се, нису усамљене. А прочитале су их довољно да не дозволе да их нападну агресивни, неиспуњени људи који су изгубили себе у мору незналица. Оне имају чиме да се бране. Управо због оваквих разговора, то љето ми је остало дубоко у сјећању – дивно, дивно проведено вријеме... Зар то није смисао дружења, да те неко разумије и да не мисли да си умишљен ако употријебиш метафору из књижевног дјела?
Ања Пекић
