Новости
Хелена и Анђела прво и треће мјесто на литерарном конкурсу
- Детаљи
- Датум креирања: 17 мај 2023
Хелена Пржуљ освојила је прво, а Анђела Вуковић треће мјесто на литерарном конкурсу расписаном поводом обиљежавања Дана побједе над фашизмом.
Наиме, поводом обиљежавања 78 година од Дана побједе над фашизмом (9.5.1945) Удружење српско-руског пријатељства „Шид“ и општинска организација СУБНОР Шид расписали су литерарни конкурс, у сарадњи са другим удружењима у Србији и неколико организација и академија у Русији. Удружење за науку, културу и комуникације „Византина“ у Новом Саду, као удружење сарадник, позвало је на учешће на литерарном конкурсу те су радови свих учесника били прослијеђени удружењу „Шид“ и у Санкт Петербург.
Теме литерарног конкурса са ученике средњих школа биле су:
- Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израстати, треба се помучити. (Меша Селимовић)
- Човек целог живота живи, целог века учи, али нас тек несрећа научи. (Антон Павлович Чехов)
- Ако при свакој пријатељској услузи одмах на захвалност мислиш, онда ниси даровао, већ продао. (Фјодор Михајлович Достојевски)
- У будућност треба гледати, у будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи. (Милош Црњански)
Према пропозицијама конкурса, сваки литерарни рад морао је да има адекватан наслов, док су се наведене теме користиле као поднаслови литерарних радова. И Хелена и Анђела за поднаслов својих радова изабрале су Селимовићеву мисао: Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти, треба се помучити. Наслов првонаграђеног рада је Животна једначина, а трећепласираног Вјерујем да ће свијет једнога дана бити бијел.
Побједнички литерарни радови у свакој категорији награђени су плакетом „9. мај“, другопласирани и трећепласирани радови дипломама, а менторима су додијељене захвалнице са назнаком „9. мај“. До краја године, награђени радови биће штампани у посебном зборнику.
Животна једначина
Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израстати, треба се помучити. (Меша Селимовић)
Како бити добар човјек? На ово питање досад нисам могла самоувjерено дати одговор. Не знам, но оно што знам јесте да доброта није особина човјекова, већ континуирани процес који траје вечно. Процес саморазвитка, самоспознања, филантропије, великодушности и кључно је то да овај процес нема своју кулминацију. Јер увијек ће бити могућности да још боље поступимо, да још бољи постанемо. Међутим, данас је човјеку сасвим свеједно. Негдје у ових двадесет вјекова, изгубило се човјеково настојање да буде добар и да воли.
Човјек јесте роб гријеха, и док траје овај живот на Земљи, трајаће и његово зло. Човјек иако способан да створи Аушвиц, способан је и да спаси живот другом, да поклони свој за туђи спас. Па како, забога, све ово има смисла? И добри смо, и нисмо, и волимо, и мрзимо, и градимо, и рушимо. Човјекова покретачка снага да чини добро и да воли јесте Бог. Одсуство Бога у нашем уму и срцу јесте разлог што човјек данас бира зло. Ми дозивамо његову светост само кад нам нешто није потаман, а не видимо да сва љубав и добро око нас јесте његова творевина. Тако и извлачим једначину –доброта и љубав = Бог. А шта ћемо сад с овим? Ни мени не иде оваква животна математика, али покушајмо објаснити све испочетка:
У шести дан по Светоме писму: Створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива. Бог човјека начини по наличју свом.
И рече Господ Бог: Није добро да човјек сам буде, да начиним му друга према њему. Бог човјеку подари сапутника.
И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш. И појавише се прва искушења човјекова.
Човјек сагреши и још свог сапутника окриви за гријех свој. Већ на првој животној станици, човјек се бијаше изгубио. Гријехови се понављаше и трајаше док не дође Спаситељ, Син Божји- Исус Христос. По вољи оца свог, Син Божји умрије за нас. Наши гријеси бијаху избрисани, смрт као посљедица гријеха бијаше побијеђена! Бог је спасио човјека.
Од тога светога дана прође 2023 године. И ми данас и даље не знамо да је за доброту и љубав потребан живот кроз Бога и живот у Богу. И какав је карактер Исуса Христа, таквом треба да сви тежимо. Наравно да овај пут неће бити лак. Но значи ли то да пожртвовања није вриједан? Зар све узвишено није такво баш са разлогом? Ко би га цијенио када бисмо га се тако лако латили? Гријешења, падања, искушења биће на све стране, али Бог, то јесте доброта и љубав увијек остају силе побједнице. За љубављу и добротом треба да будемо гладни, а не за новцем, блудом и неморалом.
Не тражимо освету, већ своје непријатеље нахранимо и наградимо као свога ближњега. Живимо са спокојем у души. Будимо у хармонији са другим људима.
Искоријенимо себичност, а пробудимо брижљивост у нама. Захвалност развијајмо. Не допустимо да нам дух клоне. Ово је прототип доброте и љубави. Затекнемо ли се у невољи или немоћи, пронађимо Бога у молитви. Његове ријечи ће нас подизати и помоћи нам да наставимо свој пут. Исход овог ходочашћа биће доброта и љубав. Тек тада ћемо се истински увјерити да утопија као савршенство живљења постоји, те је због тога Бог доброта и љубав и зато не смијемо да допустимо да зло преовлада нама, већ треба да зло побиједимо добротом.
Хелена Пржуљ
Вјерујем да ће свијет једнога дана бити бијел
Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти, треба се помучити. (Меша Селимовић)
Кажу да је човјек оно што мисли, да је склоп малих мисли, емоција, злоби... Тако ситан, а толико тога у њему има. Може ли му мало тијело издржати напор срца и душе, сав притисак живота, који је предодређен или пак наметнут да буде добар или лош.
Омамљен успјехом, прати траг нечовјечности, гребе, пнеуматском силом потискује своје лоше нагоне и страсти. Злехудан је сваки човјек, није човјек ни црн, ни бијел. Помијешане су боје у њему, спектар је неитражених боја и неразјашњених форми. Али колико његујеш оно у себи толико оно и постаје. Свијет није савршен, а и савршеност је излизан појам. Зар постоји савршенство, и зар смо ми спремни за њега. Кажу да је бисер савршен па га опет бацимо у блато, или њиме окитимо не тако савршену жену, са не тако моралним мислима и жељама. И све нам је тако. Живот обликујемо уз мисао о савршенству, додавајући му несавршенства, правећи међународни циркус у коме сви уживају. Човјек је такав, специфичан и јадан, воли он да гледа тај циркус. Вијековима ужива у различитим формама истог, само што је с протоком времена он успијевао да тај цирскус унаприједи, како би из године у годину био све занимљивији.
Кренимо редом, гладијаторске игре. Чудо, забаве напретек. Човјек убија другог човјека, без разлога. Или још боље – животиња једе човјека, док други гледају. Тај спектакл није дуго трајао, глад и жеља за крвљу није се смањила. Свхатили смо да можемо сада не само да уживамо него и да се богатимо на проливању црвене текућине. Створили смо ратове. За кога и за шта? Као да је било важно, нека се црвени. И вијек по вијек, наша плава планета, све више је почела да се црвени, нијансе су биле у питању, час свјетлије, час тамније, али никада хладније и плавље. А кад ли ћемо доживјети катарзу, зар не би ваљало очистити се од тога, или нам се слани мирис увукао у нос, крици запушили уши и мрак заслијепио очи. И Селимовић рече да је зло привлачно, а добро напорно и тегобно и ваљало би се доћи до њега.
Меша, кад би знао колико би ми сада ваљао савјет твој, или ма ког другог великана, како да се одријешимо привлачности, како да не тежимо ономе што се не може контролисати. Како да тежимо тежем, како да дођемо до добра? Да ли да корачамо нечујно, непрегледним путевима, да у себи прикријемо борбе и тугу, или да се приклонимо ономе чему су други? Ах! Мисли ми се боре, душа ми се мрља, а ја сам нигдје, ни на почетку ни на крају, ближе злу но добру, увијек нигје, увијек између, несрећно срећна у свијету који колапсира. Можда је у питању мономанија, и можда, само можда ја могу даље у овом свијету да наставим да тражим то тешко добро са страхом у костима и нечистом крви, која ће свакако бити проливена. Одох да тежим да не мислим, да будем добро, чисто и блиско, неугрожено и неопипљиво, тешко и несхватљиво. То није мој глас, нису моје мисли, казао ми их је у сну један бијели човјек, веома чудан. Имао је крила, али не и име. Рекао је и да ће ме повести путем својим, да ће свијет када он дође бити бијел, значи ни плав, ни црвен. Вјеровала сам му, вјерујем му још, вјероваћу му, иако бијели свијет видјела никада нисам, најближи ми је од свих. Вјерујем, вјерујем, вјерујем!
Тишина... Главе окрените ка небу, погледајте колико сте од њега далеко, колико недостижно оно јесте, колико је небо добро и колико ка њему треба да идем, и идете.
Анђела Вуковић
