Новости
Како смо обиљежили Међународни дан писмености
- Детаљи
- Датум креирања: 09 септембар 2024
Чланови Драмско-рецитаторске секције са професорима српског језика и књижевности Дијаном Гранић и Драганом Гутаљ данас су у нашој школи обиљежили Дан писмености.
Петар Лиздек, Димитрије Николић, Кристина Лопатић, Ђорђе Кнежевић, Николина Ратковић, Ања Николић, Марија Лучић, Софија Ђорђић и Анђела Радовић дошли су на идеју да истраже како су се наши преци забављали. Истражили су Вуков Рјечник са намјером да издвоје све ријечи које означавају игру и забаву. Дошли су до изненађујућих података и закључка да су се људи у прошлим временима забављали и играли више него што то данас чине. Своје истраживање презентовали су ученицима првих разреда и њиховим професорима.
Кад престанемо да се играмо, кад под утицајем година замре у нама потреба за игром и вера у истинитост и стварност игре (Стар пас за игру не мари, каже пословица), тада сваки од нас залази у густу, тешко проходну шуму из које треба наћи и изборити себи излаз на чистину, светлост и слободан пут . – Иво Андрић
Важност игре, весеља и забаве међу људима је непроцјењива, на то нам указује и наведени цитат нашег нобеловца Иве Андрића. У доба Вука Стефановића Караџића, а и деценијама уназад, српски народ је помоћу игре и забаве успијевао да се избори и бар накратко заборави на муке и невоље кроз које је пролазио у својој бурној историји. Тиме су наши преци омогућили себи свакодневну радост и срећу, те успјели да очувају традицију, обичаје и српство, оно најважније од свега. Данас смо на то заборавили. Млади су занемарили и игре о којима су им бабе и дједови са осмијехом на лицу причали, а за многе игре из старих времена никада нису ни чули. То и не треба да чуди, с обзиром на то да се под утицајем модерног свијета промијенило и друштво око нас, па и интересовања и приоритети младих. И они који добро знају како су се наши преци забављали, често не придају велики значај томе. Штавише, новије генерације сматрају да су се људи раније досађивали и дангубили играјући игре које данашња дјеца и млади, нажалост, виде као безвриједне и без икаквог смисла. Оне под називом Крмача, Циц коза и друге су нама младима заиста смијешне, али постоји неколицина оних којима су овакви називи уврнути, па чак и глупави, иако је и циљ забавне игре да јој и сам назив буде смијешан. Можда је и боље играти Крмаче него сједити у мјесту сатима, заробљен у четири зида, и проводити то вријеме испред екрана, играјући видео - игре или гледајући видео - снимке на друштвеним мрежама и тиме се забављати и веселити. Данас се већина дјеце и младих дружи са мобилнм телефоном и вјештачком интелигенцијом, те опчињени шареним игрицама улазе у зачарани круг, из којег тешко проналазе излаз. Ако застанемо на трен и размислимо колико је лијепо проводити вријеме уживо са људима које волимо, баш као што су то чинили људи у давној прошлости, схватићемо, заправо, да је то једини ваљан начин забаве. Зато не треба да заборавимо на све игре и видове забаве наших предака. Његујмо их, јер је то саставни дио наше традиције и културне баштине, јер то чини српски народ јединственим, уједињеним и слободним.
Аутор текста: Софија Ђорђић III1
