Новости

Марија Лучић: У свијету књиге тражим одговоре на питања која ми поставља живот

Кад се тихи плавичасти сумрак спусти на мисао о неумитној пролазности свега што живи, дише и бори се са силом коју називамо заборав, човјек, опијен тмином коју доноси ноћ, скрива сјећања у тврђаву од ријечи, палећи у њој блистави огањ искрама својих идеја. Из огња варниче слова, слогови и ријечи, рађају се, па се гасе, све док их човјечија рука не зароби писаљком и хартијом, док не почину под притиском графита, посуте болом и муком, или радошћу и надолазећом снагом да се са муком бори. Пишући о осјећањима, љепоти пејзажа младалачког живота или свим бурама и олујама које он носи, утишћемо наше трагове у снијег свих будућих зима, остављамо трагове у плодној земљи свих надолазећих прољећа, остављамо их у топлом пијеску, у локвама и поточићима, да би нашим траговима ходили сви који лутају овоземаљским путевима, тражећи смисао, бјежећи од бесмисла. Међу страницама књига проналазимо животе уткане у слова, надања и страховања извезена ријечима, налазимо догађаје које је разум умртвио бујицама ријечи, само да би рука могла да их запише, а срце да их преболи. Кроз буре и олује носимо старе хартије умрљане мастилом, пуштамо вјетар да разноси поруке прошлости кроз садашњост, не би ли, оснажени и охрабрени, дочекали будућност срдачно и смјело, онако како су нам ријечи са старих хартија деценијама говориле. Студен коју доноси мећава наших стрепњи умире и блиједи кад је приближимо огњу од ријечи, топи се у топлоти прича утиснутих у странице књига. Отпустивши сво мртвило које валови сјећања износе на обалу свијести, обојеним ријечима осликавамо пут којим смо ишли или означавамо пут којим треба да идемо. Кад нас пороби сумња, кад нас страх и брига окују ланцима, кад нам на ноге ставе букагије, а очи повежу црном тканином лажи, утјеху налазимо у ријечима утиснутим у зидове нашег ума, у ријечима које остављају жиг на нашем срцу. На камењу које газимо често видимо отиске Његошеве писаљке, у даљини чујемо брујање струнa гусала, осјетимо врелину цетињских љетних дана и знамо, да нам камење украшено словима показује пут. Да нам стихови говоре кроз буру и овоземаљске недаће, показујући нам да је “свак рођен да по једном умре” и да “част и брука живе довијека”. Знамо да, док се селимо из бесмисла у смисао, из подсвијести у свијест, сви трагамо за својом “звездом у бескрајном плавом кругу” остављајући за собом само причу о сеоби наших душа. Прелазимо из самсаре у нирвану, знајући да “тражити значи имати циљ”. Док смо изгубљени, док лутамо кроз страдања и патње, можда разумом докучимо истину да смо сви алхемичари који вјерују да “управо могућност да се оствари један сан живот чини занимљивим”. Понекад буновни, изгубљени у измаглици грешака из прошлости, смогнемо снаге да душом упијемо ријечи које ће нас водити ка спасењу душе, ка избављењу од свих зала која нам окивају срце. Затворени у тврђаву брига, понекад помислимо да је “зло привлачно и ближе људској природи”. Ћутимо, јер се плашимо ријечи. Плашимо се истине, плашимо се бола и патње, не знајући да се кроз патњу расте и да је “свијет овај тиран тиранину, а камоли души благородној”. И то чинимо јер “најмање говоримо онда кад нас се највише тиче”. Међутим, љубав је једино што нас у тренуцима страдања оснажи. Она нас грли ријечима, цјелива дјелима, она нас поучава и храбри, увјеравајући нас да ће бити борба непрестана, да ће бити што бити не може. Показује нам да смисао постоји, али да смо га ми изгубили, јер “никад човјек не може упропастити живот као кад жели да га поправи”, а ми то покушавамо изнова и изнова, сијући у земљу сјеме зависти и гордости. Очекујемо богате плодове, а од земље из које смо постали не добијамо ништа осим зла, лажи, клевете и страдања, јер жањемо оно што смо посијали, а “које то зрно не никне кад се стави у земљу”? Ријеч може да излијечи, зато многи своје ријечи пишу да би помогли рањенима стријелама зла. Можда и да би свој бол подијелили са неким. Можда да би боље упамтили своју срећу. Можда да би се оправдали пред људима, а можда и пред Господом. То чине да би њихова душа, оно што је боголико у њима, препознала другу душу. Да би њихова ријеч била лијек рањеноме, а они били љекари душе, угледајући се на Господа и његове ријечи. Гледајући знакове које понекад одбијамо да пратимо, схватамо да је наш пут узак, каљав, трновит, да сваки напор доноси бол. Понекад нас непомјаник убиједи да је живот бол. Увјери нас да смо затворени у тврђаву сачињену од крикова, плача, јецаја и туге, а да излаз није ни слово, ни ријеч, ни дјело, ни љубав. Међутим, гледајући у небо ишарано мислима које носи наш разум, знамо да је то само варка, а да је истина нешто сасвим друго, да нам је истина потребна да преживимо. Понекад нас у сазнавању истине спутава то што “они који знају да говоре, говоре ријетко”, али када једном чујемо ријечи за којима је наша душа чезнула, упознајемо вјечност кроз пролазност, умирући упознајемо бесмртност. Кроз страдање задобијамо васкрсење. Често лутамо животним путевима занемарујући знакове сачињене од слова, знакове сачињене од љубави. Оно што у овом животу морамо да урадимо је да забранимо чамотињи и забораву да нас обузму и да се сјећамо свих ријечи које нас оснажују, трагајући за нашим путем. Најважније је да се, када смо уплашени изгубљени, опкољени разбојницима, беспомоћни и сами на нашем путу, сјетимо оних ријечи: “Ја сам васкрсење и живот, ко вјерује у Мене ако и умре, живјеће”.

Марија Лучић IV1

• Сљедећа