Новости
„Југословенство, идеја која је Србе коштала милионских жртава”
- Детаљи
- Датум креирања: 22 април 2024
У оквиру манифестације Дани сјећања, Хелена Пржуљ је ученицима трећих и четвртих разреда одржала презентацију на тему „Југословенство, идеја која је Србе коштала милионских жртава”.
Зачеци идеје о југословенству и заједничкој држави јужнословенских народа потичу из 19. вијека. Међутим, на формирање заједничке државе нису на исти начин гледали Срби, Хрвати и Словенци. Са различитим дугорочним плановима, циљевима и интересима различити јужнословенски народи упустили су се у пројекат стварања заједничке државе. Хрватска идеја југословенства поникла је из илирског покрета Људевита Гаја, који се појавио 1835. године са ставом да су Словенци, Хрвати, Срби и Бугари један народ – Илири, који говори један илирски језик. Тамо гдје је стао Људевит Гај са идејом илирства наставио је Јосип Јурај Штросмајер са својим југословенством, као политичким и геополитичким пројектом. Код Хрвата је идеја југословенства настала као резултат велике потребе да се одбране од асимилације и денационализације сусједних сила, Аустроугарске и Италије, и на формирање јужнословенске заједнице од самог почетка гледали су искључиво као на средство за остварење циља – да се ослободе туђе власти и да када се за то створе повољни услови, формирају своју државу.
Са друге стране у предјугословенском периоду код Срба је постојала развијена свијест о српској културно-духовно-језичко-етничкој заједници. То је била светосавско–доситејевско-вуковска српска језичка парадигма из које је израсла и српска идеја јужнословенства. Србима није била потребна заједничка држава да би обновили своју националну државу јер су је након устанка 1804. године обновили, и изградили политички зрелу нацију и друштво слободних људи. Главни српски национални циљ, записан још у Начертанију Илије Гарашанина, био је ослобођење и уједињење свих Срба у јединствену српску државу. Чињеница је да су Срби све своје ратове за ослобођење освојили, при томе ослобађајући и друге народе, али су своје побједе, за разлику од других, платили милионима жртава, што су губици од којих нација никада није успјела да се опорави. Овај револуционарни и истовремено несебични дух нашег народа, испоставиће се, представљао је двосјекли мач како за нацију, тако и за државу.
Умјесто да се територијално прошири, на шта је имала право према Лондонском уговору из 1915, Србија ствара заједничку државу и омогућава Хрватима и Словенцима да "претрче" у табор побједника. Прва заједничка држава јужнословенских народа настала је након Првог свјетског рата као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. године носиће назив Краљевина Југославија. Прву Југославију персонификовао је краљ Александар Карађорђевић. Александар се залагао за идеју југословенства, Србију је заложио за Југославију, а Србе који су нажалост прихватили југословенски идентитет претворио је у Југословене. Међутим, Хрвати и Словенци су током читавог периода прве Југославије инсистирали на својој историјској и етнокултурној посебности и издвајању из заједничке државе. На заједничку државу од почетка су гледали као на „чамац за спасавање“ у којем ће само привремено боравити до стварања своје националне државе. Анализирајући читав период трајања прве заједничке државе јужнословенских народа намеће се закључак да је она од самих почетака, па до краја, била дубоко подијељена по свим кључним политичким питањима, нефункционална и као таква унапријед осуђена на пропаст.
Није се згорег на овом мјесту присјетити и упозоравајућих ријечи прослављеног српског војводе Живојина Мишића који је војнички прецизно, политички реално, а очински савјетодавно упозорио регента Александра Карађорђевића, а преко њега и цијели политички врх Србије, да не улазе у авантуру привидног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. „Из свега што сам чуо и видео, ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Готово они сви једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити (…). Границе ће бити тамо где их ми повучемо. А ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу: где кажу језик и обичаји, традиција, и где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то право бити и Богу драго (…). Не заборавите, Велико Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигурно да ћете се љуто кајати.”
Тезу да захтјеви за федерализацијом земље представљају само корак ка њеној дезинтеграцији потврдило је држање Хрватске након њемачке окупације, у априлу 1941. године. У овом периоду историја Југославије исписана је најцрњим словима. Формирање правог пакла на земљи, Независне Државе Хрватске, и предцивилизацијско дивљање Усташа над Србима трајно је повукло границу између Срба и Хрвата. Стотине хиљада Срба, а међу њима и огроман број дјеце и жена, страдао је од усташке руке у овом периоду. Бројни документи свједоче да су се и њемачки официри и војници згражавали над усташким звјерствима. Чињеница је да су једини логори за децу у историји човјечанства постојали управо у НДХ, а о томе се нажалост до прије неколико година мало говорило и још мање писало.
Након Другог свjетског рата долази до формирања друге заједничке јужнословенске државе, коју најбоље можемо описати слоганом „Слаба Србија, јака Југославија“. Друга Југославија била је комунистичка федерација успостављена на изразито антисрпској основи. Персонификација ове Југославије био је бравар из Кумровеца, аустријски јуришник на Србију из Великог рата и једна од најмрачнијих личности српске историје –Јосип Броз Тито. Под изговором „великосрпског хегемонизма“, Тито је лансирао идеју „братства и јединства“, ваљда да би заштитио Хрвате због учињеног геноцида над Србима, те је у том духу извршио федерализацију земље. Унутрашње, административне границе република, успостављене комунистичком диктатуром, нису биле утемељене ни на каквим историјским или етничким начелима. Цртане су са јасним циљем да се Србија сведе на Београдски пашалук. Томе говори у прилог и чињеница да је од свих република, једино Србија била додатно подијељена на две аутономне покрајине.
Такође, са новом Југославијом долази и до вјештачког стварања нових нација које се све формирају из српског етничког корпуса са јасним циљем растакања српског националног бића. Тако први пут добијамо Црногорце, Македонце и Муслимане. Негирање српске националне и политичке посебности почело је у сфери језика и културе, а настављено широко заснованим „маспоком“, тј. покретом за хрватско државно осамостаљење. Прихватањем идеје југословенства и комунизма Срби постају дубоко подијељен и у сваком погледу врло ослабљен народ, што са другим југословенским народима није био случај јер се никада нису истински ни идентификовали са југословенском идејом. Током читавог периода трајања друге Југославије систематски се радило на фалсификовању историје и затирању српске културе, традиције, језика и религије.
Једно истраживање из 1971. године показало је да се 39% Београђана залагало за изградњу „југословенске нације“. Десетак година доцније, чак трећина београдске омладине већ се изјашњавала као„Југословени по националности“. Ради поређења, по попису из 1981. године, „Југословена“ у „ужој“ Србији је било 4,8%, с тим да је њихов број из пописа у попис вишеструко растао: 1961. их је било 11.699, 1971. године 75.376, а 1981. већ 272.050. Дакле, удио „Југословена“ међу младима у Србији 1981. био је пет пута већи од просјека. Друго истраживање из истог периода међу омладином, показало је да је однос оних који преферирају југословенство над националним, међу Словенцима био 10%:63% (шестоструко у корист националног), међу косовским Арбанасима 3%:78% (двадесеторуко у корист националног), а међу Србима 42%:31% – што значи да је више младих Срба преферирало Југославију, него сопствену нацију. Попис из прошле године показао је да се популација Југословена у претходној деценији увећала за скоро двадесет одсто и дошла до близу тридесет хиљада. Српских Југословена је тренутно више од двадесет седам а свих осталих мање од шест хиљада.
Нужно је направити разлику између дватипа југословенства. Југословенство као носталгични осјећај прошлих времена, у којима су неке од пожељних вриједности биле заступљеније у друштву: сигурност, запосленост, стандард, једнакост… Када је ријеч о југоносталгији, наравно да свако има право да његује сентименте, а и тачно је да је обичан свијет у Југославији боље живио него данас. Ипак не смијемо да заборавимо ни на сљедеће чињенице:
- Ликвидирано је, само у Србији (1944-1953), преко 60.000 људи, а затворено 120.000 политичких осуђеника;
- У центру Европе, уз прећутну сагласност Запада, постојали су логори – Голи оток и Св. Гргур (1949-1956) – у којима су политички затвореници понижавани и сатирани;
- Хрватски геноцид над Србима остао је тек дјелимично кажњен, док су, ради лажне симетрије, многи невини Срби санкционисани као „ратни злочинци“; против Анте Павелића, уз велико натезање, формална оптужница подигнута је тек 1956; с друге стране, Слободан Јовановић је већ 1946. осуђен на 20 година робије;
- Доминантна културна политика, нарочито после 1971, била је „свођење српског на србијанско“, како би оно што није србијанско (Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) „с временом престало да буде српско”.
Други тип југословенства јесте југословенство као осјећај презира према сопственом народу. Већ у периоду између два свјетска рата, међу српским интелектуалцима тешко је наћи име са јасним просрпским становиштем. Југословенство је било врховна политичка и културна вриједност. Са једне стране, уздизали су југословенство, а са друге критиковали истицање српства, односно истискивали српско име. Наивно су вјеровали да зарад југословенства може бити жртвован српски национални идентитет. И тако су пристали да се СР Србија конституише као посљедња у низу тадашњих социјалистичких република, наказно федерализована и државно дисфункционална. Избјеглим Србима од злочина фашиста са Косова и Метохије и Албаније забрањен је повратак на своја огњишта, а одмах након уласка у Београд, по Брозовом наређењу, организована су хапшења и злочини. И тако, настављен је процес систематског затирања сваког облика српске националне свијести све до самог распада Југославије.
Милош Црњански профетски најављује период југославизма као нови српски национални и демографски слом настао као посљедица националног сљепила и наивности српске елите између два рата. Црњански о томе пише: „Словенци хоће да буду засебан свет који нас (Србе) критикују; Хрвати оперишу захтевима за сепаратизмом. „Време је да се Срби окрену властитим интересима, са реалним гледиштима, а не осећајним и надземаљским. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија.“ Милош Црњански ово пише 1934, а само седам година касније дошло је до те српске трагедије у Независној Држави Хрватској, но она ту није престала. Српска трагедија траје и дан данас, на Косову и Метохији, док цијели свијет игнорише ту чињеницу.
У српском народу доминира култура аутошовинистичког фатализма (Срби као „најгори народ“, „нема нам спаса“, „заслужујемо све што нас је снашло“) и из тог разлога је нужна деколонизација наших менталних мапа и критичка деконструкција југославизма као дијела колонијалне идеологије – уз пуно разумијевање онога што је југословенство значило за Србе 1918-1992. Основно што морамо да научимо јесте да се не стидимо онога што јесмо, да разумијемо сопствену историју и да се погрешно не оптужујемо за оно за шта, као народ, никако нисмо криви. Све остало нужно води у капитулантску идеологију пристанка на окупацију, а она ће довести до наше трајне дехуманизације као припадника сопственог народа.
Нажалост, ни данас српски национални интерес и идеја о ослобођењу и уједињењу свих Срба у јединствену српску државу нису остварени. На подручју некадашње Југославије данас постоје двије независне српске државе, Србија и Црна Гора, јужна српска покрајина КиМ је под фактичком окупацијом, имамо један српски ентитет, Републику Српску, а више од милион наших сународника је протјерано са својих вјековних огњишта. У прву Југославију унијели смо Кајмакчалан, у другу Јасеновац, а на крају смо од југословенског пројекта добили највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата кроз злочиначку акцију „Олуја“. И управо то, а не некаква бесплатна љетовања за раднике, безбједноспавање у парку и лажно „братство јединство“, треба да буде прва асоцијација сваког Србина на помињање идеје југословенства и југославизма. Иако смо као народ највише уложили у настанак заједничке државе, једини искрено и нажалост наивно вјеровали у њу, чињеница је да смо и најскупље платили излазак из ње и да је српство страдалнички жртвовано на олтару југословенства.
