Новости

Дани сјећања: „Југословенство, идеја која је Србе коштала милионских жртава“

Данас је у нашој школи одржана приредба „Југословенство, идеја која је Србе коштала милионских жртава“ у оквиру манифестације Дани сјећања.

Дани сјећања су манифестација која се у нашој школи обиљежава сваке године у априлу, али не само у априлу него се Култура сјећања и памћења у нашој школи његује током цијеле школске године. У октобру смо имали промоцију стрипа „Сељак са Пала“, а у новембру смо организовали манифестацију „Милутин Бојић - пјесник бола и поноса“.

 Данашњи програм осмислили су чланови Драмско - рецитаторске секције са професорима српског језика и књижевности Дијаном Гранић и Драганом Гутаљ.

 Приредба је отворена композицијом „Тамо далеко“ у извођењу Милоша Маријановића, Марије Лучић и Димитрија Николића. Програм су водиле Кристина Лопатић и Сара Гутаљ.

 Срби су одувијек све Словене, нарочито јужне, сматрали својом браћом и сањали о уједињењу са њима у заједничку државу. Та идеја уочљива је још средином 19. вијека у поезији Бранка Радичевића и ставовима многих писаца и учених људи тога доба. Нажалост, немају сви југословенски народи исти став. Анте Старчевић, хрватски интелектуалац, пропагира идеју да су Срби нижа врста коју треба истријебити, те његова идеја касније постаје крилатица усташама. Срби сматрају да тај став није став хрватског народа него истакнутих појединаца. Став Хрвата најбоље је сагледао Јован Дучић у пјесми „Сину тисућљетне културе“, коју је рецитовао Андреј Ћирић.

 Срби у оба свјетска рата улазе на крилима сна о југословенству. У Првом свјетском рату преживјели су талаштво, логоре, шуцкоре. Нажалост, лако су заборавили и опростили, па су их у Другом свјетском рату дочекале јаме, логори и друга стратишта - Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Дракулићи, Милошевићи и Брод на Дрини… Агонију коју преживљава српски народ исказује и хрватски књижевник Владимир Назор у пјесми „Мајка православна“ коју је рецитовала Младена Петровић.

 Поред Јована Дучића многи српски књижевници написали су најљепша и најтужнија дјела о страдању свога народа. Кристина Лопатић рецитовала је пјесму Љубомира Симовића „Балада о Стојковићима“.

 Након што је Гаврило Принцип извршио атентат на Фердинанда почело је убијање, вјешање и хапшење Срба, који су одвођени у логоре у Добоју. На удару су били становници Пала јер су Доброслав Јевђевић и Трифко Грабеж, чланови Младе Босне, учествовали у атентату. Њихове комшије Хрвати и Муслимани које Срби зваше браћом и мишљаше да ће заједно у борбу против Аустроугарске, сврсташе се у ред шуцкора и постадоше најгори српски џелати. У јулу 1914. године објесише седамдесет и два Паљанина, а када се једном од њих прекину уже рекоше да ће му поштедјети живот ако узвикне: „Живио кајзер Фрањо!“.

Јунак по имену Стјепан Симић све их изненади када узвикну: „Дајте друго уже, живио краљ Петар!“. Исаије Митровић, инспирисан овим догађајем, написао је пјесму „Сељак са Пала“ коју је рецитовала Јована Симић, чукунунука Стјепана Симића.

 Јасеновац је највећа и најболнија српска рана. Шта су преживјели његови заточеници дочарава Бора Капетановић у пјесми „Јасеновац“ коју је рецитовала Анђела Радовић.

 Како су Срби улудо губили главе и како су нестајале цијеле породице за идеју Југословенства, најбоље можемо сагледати из угла шумадијског сељака Милутина, који се борио у оба балканска и оба свјетска рата изгубивши, и оца, и браћу, и сина. За ову приредбу Ђорђе Кнежевић и Петар Лиздек прилагодили су неколико дијелова Поповићевог романа „Књига о Милутину“.

 Актив наставника српског језика и књижевности у оквиру ове манифестације расписао је конкурс за најбољу презентацију и најбољи литерарни рад на тему „Југословенство - идеја која је Србе коштала милионских жртава“.  Литерарне радове оцјењивала је петочлана комисија у саставу: Драгана Гутаљ, Дијана Гранић, Сандра Пекић, Славица Петровић, професори српског језика и књижевности и професор историје Аница Гутаљ. Презентације је оцјењивала такође петочлана комисија у сљедећем саставу: Драгана Гутаљ, Дијана Гранић, Јелена Парађина, професори српског језика и књижевности, Славица Елек, професор информатике и Аница Гутаљ, професор историје.

 За најбољу презентацију проглашена је презентација Хелене Пржуљ која је пројектована током ове приредбе. Хелени је уручена књига и новчана награда у износу од 60 КМ.

 Када је ријеч о литерарним радовима, комисија је имала тежак задатак, те је одлучила да награди шест радова који су ушли у ужи избор.

Четврто мјесто подијелиле су Хелена Пржуљ, Анђела Радовић и Марија Веселиновић које су награђене књигом.

Треће мјесто припало је Ањи Пекић која је награђена књигом и новчаном наградом у износу од 30 КМ.

Друго мјесто освојио је Александар Клачар који је награђен књигом и новчаном наградом у износу од 50 КМ.

Побједник литерарног конкурса је Марија Лучић која је освојила књигу и новчану награду од 60 КМ.

Публика је чула побједнички рад.

Приредба је завршена композицијом „Марш на Дрину“ у извођењу Милоша Маријановића, Марије Лучић и Димитрија Николића.

 Поред бројних гостију у публици су били ученици и наставници из основних школа „Србија“,  „Пале“ и „Мокро“.

 У оквиру манифестације Дани сјећања планирано је да матуранти наше школе посјете српска стратишта и светиње у Херцеговини 20. и 21. априла 2024. године.

 Хелена Пржуљ ће 22. априла 2024. године одржати побједничку презентацију ученицима трећих и четвртих разреда.

 Посебну захвалност изражавамо  спонзорима данашњих награда Графичком студију Dis-copy и ученицима који су своју зараду са Базара колача прослиједили у наградни фонд.

Југословенство - идеја која је Србе коштала милионских жртава

Када би се све шеталице часовника наше земље вратиле на почетак времена, сваки тренутак би сагледале на исти начин. Сваки број и свака казаљка показивала би једнаке сате и минуте. Оно што је у стварности било одређено временом у нашим умовима било је одређено вјечношћу, непрекидном борбом да се корачање заборава преко наших згаришта заустави.

Од памтивијека су српске жене ушивале херојство очева у вунене чарапе и џемпере синова. Њихови очеви чарапе и чизме нису ни скинули, ни ноге од прашине и блата опрали, а већ их је сутрадан чекао нови ров, нови батаљон, нови рат, а исти страх и исти покољ. Онда су се неки људи, којима је карактер био сачињен од шешира, кравате и незаслужене фотеље у министарству, сјетили да нам за браћу прогласе оне који су нам свуда и увијек забрањивали ћирилицу и гусле, а наше иконе закопавали дубоко у земљу. Са свих чаира покупили су по један камен међаш, да не знамо ни гдје нам је граница, ни гдје нам је отаџбина. И сељак, Србин, прихватио је ту браћу која су говорила његовим језиком, а крстила се друкчије или се нису крстила никако. И опет је ђаво, прерушен у доброг пастира, нашим душманима поклонио кичицу којом су насликали све што је могло да мори и прогони Србе. Младићи су кретали у бој. У џепу на прсима, поред ордења, снажном руком стискали би мајчина писма. На леђима би им бивала пушка, а у срцу стегнута љубав према црквама и огњиштима. На уснама, залеђеним од магловите хладноће кроз коју су се пробијали, зауставила се молитва, вапај који је разумио само Бог и који су само Њему могли да упуте. У сваком рову виђали су на хиљаде Срба из сваког села, с равница, планина и кршева. Само те наше браће није било међу нашим војницима. Било их је у противничким редовима. Држали су на нишану оно мало српске љубави према њима. Оштрили су ножеве за српске сељаке, за очеве, синове, мајке, сестре и дјецу. И нису могли да сагледају таму сопствених душа у свјетлости која се ширила из запаљених кућа. У њиховим умовима буктале су звјерске ватре и бакље упаљене шибицама што су личиле на дјечије кости. Наша су нам браћа вадила очи, а једино су кроз њих могли да сагледају покоље на које су ставили свој крвави потпис. Кроз те мртве очи мајка је гледала како јој обешчашћују ћерку и кољу сина. Одсјечене српске уши слушале су јауке са дна јама. Слушале су како отац дозива сина и син дозива оца, како се дјеца гуше у крви и дозивају побијене мајке, како пуцањ познаје пуцањ и како се смртни час претаче у вјечни живот и небеску свјетлост. Још су тад осакаћене и модре руке грлиле мокру и туробну таму, само да побјегну од браће која су тако сакатила и тако убијала. Међутим, крв из наших рана и гркљана, обојила је петокраке на капама. И све жртве, сва настрадала, од братске љубави, чеда, брисана су са сваког папира. Ћутало се о властодршцима који су нам до јуче држали нож под грлом и само замијенили маску, обукли други костим и постали оно што никако нису смјели да буду. Наговарани смо да волимо оне који су нам мучили праву браћу, избрисали јаме безданице са свих мапа и хтјели да опет разапну крст на криж, а да наше кости, као пси, разнесу свуда. Ставили су на трон једног од њих, који је, држао на нишану сваког Србина, провирујући из швапских ровова. Онога који је својом сликом хтио да замијени иконе у нашим кућама. Опет смо били приморани да сматрамо браћом људе који су нам забрањивали ћирилицу, а који су тада водили у апс све који помену Србију и гусле и који, не дај Боже, славе славу. И данас, кад више ни у штампи нисмо са њима блиски, велеиздајници сједе и у нашој влади, у фотељама, и савјетници су им они који су Србе прогонили. Они који су нас тровали југословенством и европејством, они који су хтјели да нам наметну модерно и неморално, да бисмо се одрекли традиционалног и моралног.

 Када би се све казаљке зауставиле, схватили бисмо да нисмо одмакли далеко од патње, бола и лажи, којима су нас уништавали вијековима. Схватили бисмо да нам џелати нису само они који су нас од давнина приморавали да постепено губимо душу, него да таквих има и око нас, а да су то сви који воде забораву све оно што се дешавало нашем народу у најнесрећнијој земљи, у најнесрећнијим временима.

Марија Лучић

• Претходна
• Сљедећа