Средњошколски центар Пале

САДРЖАЈ:

ЛИМУНОВ ЛИСТ, Марија Благојевић

НИКАД ВИШЕ МЕНЕ НЕЋЕ СТИЋИ, Михајло Бошковић

ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, Слађана Клачар

- КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИЈЕ, Михајло Бошковић

- КОСОВО ЈЕ СРБИЈИ ШТО И ДУША ЧОВЈЕКУ, Душица Благојевић

- БАЈКА И ИСТИНА УЗ КОЈУ ОДРАСТАМО, Наташа Газивода

- СЈЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА, Сара Глуховић

- ОЧЕ, Марија Благојевић

- ОДУСТАЈАЊЕ ОД ПОЕЗИЈЕ (КЊИГЕ) ЗНАЧИ ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЧОВЈЕКА

 


 

ЛИМУНОВ ЛИСТ

 

По пољима жито златно

Танком сјеном покривено

У сну тад се сељак прен'о

Крв прља чисто платно.

 

Тамо далеко, на лимунов лист

Црвена капља паде

У том васиона стаде

Судбина баци крвав кист.

 

Још се некад

Као хладна сјена

На пољу види црвена пјена.

 

Хлад и студ обавије ноћ

К'о кад драги мора поћ'

У крвав бој.

Марија Благојевић

Oбјављено у Зборнику књижевног стваралаштва младих Републике Српске, Културно - издавачки ценар „СРПСКА КУЋА”, Пожаревац, 2017

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

НИКАД ВИШЕ МЕНЕ НЕЋЕ СТИЋИ

Утроба је прогутала кости,

Коса ми се под нокте завукла

Од данас, кашиком ћу бости,

Јер се рука на плећа развукла.

 

Од данас ћу вечерати ваздух,

Јер ми азот уста не умара

Под кожом ми неурони гмижу

И желудац плућа ми разара.

 

Покупићу свијести једну шаку

Разљутићу лијеве ножне прсте

Замолићу за још једну јаку

За још једну, за све дане пусте.

 

Трепавице зјеницама пријете

Спустиће се прије првог мрака,

Ноге ћуте, а зглобови лете,

Мисле сан је, мисле чудна варка.

 

Окачићу кичму о чивилук,

Стопала ћу обућару дати,

Ако неком затребају, ево,

Само кажи да не знају стати.

 

А кад само остану ми мисли

На бојишту, сред руине моје,

Одјекнуће, у страшном покличу

Да сад нема страха, да све готово је.

 

Махнуће ми моје руке из туђег трупа,

Трчаће ми дивље ноге куда нисам смио,

Срце ће ме опет хтјети, чујем дивље лупа,

И те очи, уши, чело што их нисам хтио.

 

На бојишту сред голготе моје,

Уста ће се узвишено дићи

Тишином ће растјерати хајку!

На бојишту сред голготе моје,

Никад више мене неће стићи ...

Никад више мене неће стићи ...

Мене нема и сад готово је ...

На бојишту сред руине моје ......

 

Михајло Бошковић

Објављено у Зборнику „Андрићевом стазом“, Штампарија „Соколац“, Соколац, 2012

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

 ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

 

Ви! Ви што се дрзнусте

и на Бога самог;

Ви! Ви што вам ништа свето није,

једног сте дана сазнали ипак,

зашто се вино уз причешће пије.

 

Знали сте правити круну од трња,

незамисливо мучити, како вам налага машта,

мучити, шибати, разапињат' на крст,

све сте то радили,

док Он вам прашта.

 

Док је крварио, устај'о, пад'о,

и тад је мислио на ваше име,

погурен од терета крста што је носио,

тихо је шаптао:

„Опрости им Боже, не знају шта чине!“

 

Док су му клиновима скрнавили тјело,

хљеб наш насушни,

тад нису знали,

колико је Он уистину велики,

а да су они, јадни и мали.

 

А када васкрсну, показа многим

шта моћ је велика,

и правда шта је,

показа да може узети нешто,

али показа и колико даје.

 

Зато ми, Боже, јер знам ја све то,

помози да се искушења ријешим,

некад сам добра,

некад нисам,

али сам човјек – те зато гријешим.

 

Треба да живимо како си нас учио,

вјеровати, праштати,

не скренути с пута,

јер оног дана, оног главног суда,

не желим да будем

овчица што лута.

Слађана Клачар

Објављено у Зборнику „Андрићевом стазом“, Штампарија „Соколац“, Соколац, 2012

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИЈЕ

Спаваш  ли  Обилићу,  спаваш  ли  Лазаре,   Косанчићу, Топлице? Спавајте, узалудни, спавајте.  И Србија спава, и Срби спавају.  Не отварајте очи нипошто, ни ми млађи не смијемо. Чујете ли   камионе како вам преко гробова прелазе? Чујете ли чизме како се шуњају око ваших задужбина? Да их сачувају од вас и мене. Спавајте, не отварајте очи, никако. Ако их отворите, гледајте само испред себе. Ваше Косово више није равно. Више није ни  свето.  Сад руља бјелосвјетска господари вашом крвљу.

Ви, навикли на гробни мрак, можда бисте могли и видјети, у мрклој ноћи која се над Косовом  спустила.  Ми  живи не можемо. Јер, изнад њега, сунце више не грије. И оно је ушло у посљедњи аутобус, и отишло са дјецом Косова. У пртљажницима, између кофера, згуснуле су се птице. И голубови, и врапци и роде отишли су са вашим синовима. Остале су само вране, да душманима, једног далеког дана, наслуте несрећу.

Ипак, није ни тако лоше. Много горе смо могли проћи. Сваки пут када видим зидаре, блага ме језа прође. Уплашим се, да ће нас живе зазидати. Свјетске велике главе, могле би тако одлучити, ако постану љубоморне на ове лијепе звијезде изнад нас. Могли су нас живе зазидати под један камени свод. Добро смо ми, несретни, и прошли.

Не замјери Лазаре, не окрећи нам леђа Обилићу. Ви сте се испрсили пред силом, ми гледамо у небо. Ви сте своје освајаче могли погледати у очи, макар истог трена издахнули. Ми их не видимо. Видимо само по небу траг који остављају. Као да се бориш против каквог суровог бога, недодирљивог.

Сада наликујемо дјеци. Играмо се на ледини, кликерима. Избушимо рупу у земљи, и убацујемо у њу, малене порцуланске лопте. Ми смо тако мали, да од свих нас једно омање дијете саставиш. Али имамо много лијепих, великих кликера. Сви други су већи од нас, и сви су у неком сродству, само ми не припадамо њиховој дружини. А и ми би да се играмо и будемо дио дружбе, ваљда смо тако научени. Па да купимо другу дјецу, дајемо им најљепше кликере, и што морамо али и што   хоћемо. А заузврат,  и ми неки кликер добијемо.  Много мање сјајан од оног који смо дали. Шкрти су они на кликерима. То је данашњи свијет, Обилићу, витеже мој часни,  велика дјеца која по пољима буше рупе и играју кликера. Ако би ову нашу несрећн у планету погледао са какве ревносне удаљености, сигуран сам да би видио само рупу до рупе, и мноштво ситних блиставих кристала, око њих.

Не жалим ја земљу, ни поток, ни цвијет. Снаћи  ће се мудро дрвеће и уз Србина, и Американца, и Нијемца. Жао ми човјека. Како човјек да се снађе, ако му покидаш коријење. Како да се прими на другом тлу, ако му је земља Косовска била потаман, мека, кишна? Има ли довољно мудрости у човјеку да без горчине заволи друго небо и туђе сунце? Има ли снаге у човјеку да се не утопи у брзим водама мржње према својој браћи, према људима?

Топлице, видим, отимаш се хладној земљи, сабљу исукујеш. Немој, Топлице, име каљати, нека им је просто. Не знаш ти ово ново стање. Некад, док си ти земљу орао, много је другачије било. Сада, ограничена пољопривреда на западу. Не успијевају мрква и купус свуда. Нови прописи, мој  Милане. Тако ти мрква и купус најбоље рађају на истоку. Онда, ови западни, ору на истоку. Праведно ору, своје ораче пошаљу. Па, кад узгоје мркву и купус на истоку, онда бродовима и камионима, на запад превозе.

А по Косову - добри, равни путеви. Нека их Милане, неће ни мрква ни купус довијека. Само смо ми чудан народ. Неће нас докупусити туђи купус, ако се сами не раскупусамо.

Али и неправде ће бити док буде човјека. Једни другима ћемо увијек бити вукови. А није нам свима тај терет подједнако распоређен, дуж овог крхког тијела које вучемо за собом. Једном плавооком дјетету, које се родило у Приштини, тешко ће мајка објаснити  да постоји још  једно  дијете,  у Берлину или Лисабону, које није на  њега бацало  убојите  балоне из облака. И једно и друго ће живјети, али једно са страхом и мржњом коју ће можда и прећутати, а друго лагано, као гушчије перо вјетром ношено. Једно, још у повоју жигосано страхом и невјером, друго - лишено страха од живота.

Молим се да сва дјеца српска, и она косовска и она друга, остану успавана, док не дође неко боље вријеме. Молим се за оне који још не умију да опросте.

Није Косово душа Србије, баш та дјеца су њена душа. Косово је само она величина коју узимамо да бисмо измјерили свој патриотизам. И узимамо је улудо.

Трудим  се да  не  помињем  често  ни Косово, ни Србију. Страхујем  да ћу  nовриједити,  умањити  многе  боли. Зар можете ријечима простим, ма како их слагали  једну покрај  друге, изразити храброст и одлучност два дјечака, у једном  далеком селу, на Косову, са слијепом мајком и без оца? Зар да призивам осјећање патриотизма сваког од нас, позивајући се на храброст два дјетета, од шест година, која јарам воловима пребацују, и nјешаче километрима кроз шуме до школе, по киши, по снијегу? Постоји ли ријеч да опише њихову сиротињску кућу, и сузе, које лију из слијепих очију њихове мајке?

Знате ли Милицу, дјевојчицу која се родила у Приштини прије три године? Знате ли много Милица, Ана и Ивана, које су се родиле на Косову прије три, пет или осам година? Знате ли да не смију изаћи из својих станова? Не смију изговорити наглас своје име?

Колико Срба помисли на њих када на сав глас каже: ,,Косово је душа Србије?" Помисли ли иједан?

Земља к'о земља. Тврда или мека, родна или сува. Увијек је само обична земља.

Али чини се, продадосмо Милицу, и Петра, и Марка, за кликере.

Не због отаџбине, ни Лазара, ни Карађорђа, ни због вијекова страдања, ни Патријаршије. Ни због Немањића, ни због Обреновића. Ја своје кликере враћам због једне мале Милице, због једног невиног Душана, који не знају како се њихово име може громко провлачити између зграда.

Само због њих, ничега другог.

Вратимо им сви њихове кликере, сачувајмо нашу дјецу.

Михајло Бошковић

Објављено у Зборнику награђених литерарних радова на конкурсу „Косово је душа Србијe”, Штампарија Српске Православне Цркве, Београд, 2011

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

КОСОВО ЈЕ СРБИЈИ ШТО И ДУША ЧОВЈЕКУ

Косово је Србији што и душа човјеку: уточиште, истина, водиља савјести и водиља сваке мисли. Као што је душа човјеку као опомена пред свако дјело, пред  сваку ријеч и сваку мисао, и Косово је увијек наднесено над српским националним бићем. Али, не реагује човјек увијек на опомене душе. Неки их није ни свјестан, а неки заборави колико су важне.

А како Србија са својом душом? Чује ли Србија у понеком фијуку вјетра плач косовског дјетета коме су узели дом, узели дјетињство? Види ли Србија у понеком погледу на облачно небо косовска брда костима подупирана? Заборавља ли она ко ју је бранио и од чије се крви непријатељу и данас косовски потоци учине намах тамноцрвени? Ако она заборави, неће се нико сјећати, нико више неће знати. А оно за шта нико не зна, ни не постоји.

Вјерујем да нам душу не могу узети ако им је не дамо. И да однесу Косово и Метохију на крај свијета, докле год постоји иједан Србин који памти и који брине за своју браћу и за земљу која им је живот дала, српски народ неће изгубити душу. Докле год постоји иједан који ће у својој души направити мјеста и за душу Србије - она ће бити сачувана. А што нас више буде уточиште Србији, то ће теже бити непријатељу да је угуши. Један чувар душе Србије рањив је, али армија је непобједива. Непријатељ, онај који тјера Србина са Србиновог, тај зид неће моћи да пробије. Тог непријатеља који се плаши пјесме косовских славуја, у љето, крајем јуна, јер му пјева о његовом злочину и подсјећа га на плач и јаук, збуниће зид од љубави на који ће наићи. Тог непријатеља којег вријеђа свака влат косовске траве, јер је свака сузом заливана, збуниће побједнички сјај у очима чувара душе Cpбије. Тако ће његову лажну снагу и надменост да гаси душа Србије, све док једног дана сваког Србина не буде избезумљен видио достојанственог и спокојног као косовско дрвеће чији коријени сежу до утробе земље као српске мисли уткане у тло косовско  и метохијско, а крошња му се издиже високо до Небеске Србије косовског сина кнеза Лазара. Тада ће схватити да као што душу из тијела честитог човјека узети не могу, неће моћи заиста узети ни душу Србије.

Косовска битка траје већ седамсто година. Није престала, само се непријатељи смјењују. Док тај непријатељ не постанемо ми сами, биће спаса за Србију. А нећемо постати ако будемо памтили Косово, чували га и вољели га. Ако то будемо чинили, побједа непријатеља никада неће бити истинска. Oни што тијело краду, мисле да су побиједили. Тијело земљи - душа небу. Њихова побједа сад, а побједа душе Србије за Вјечност.

Душица Благојевић

Објављено у Зборнику награђених литерарних радова на конкурсу „Косово је душа Србијe”, Штампарија Српске Православне Цркве, Београд, 2011

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

БАЈКА И ИСТИНА УЗ КОЈУ ОДРАСТАМО

Када је Косово украдено од Србије, осјетила сам као  да се отргнуо и дио мене. Иако никад нисам била на Косову, преплавио ме бол и осјетила сам снажну побуну, јер ријеч је о мом народу. И да није тако, звјерски је одузети духовно извориште и исходиште макар само једном човјеку, а не читавом народу.

Када сам била много млађа, бака и деда су ми често причали о Косову. Сјећам се жара са којим су говорили и сјаја у њиховим очима док су причали. Дочаравали су ми огромно косовско поље, величанствено одјевене јунаке и њихове снажне и подједнако скупоцјено опремљене   коње.   Онда   би услиједила достојанствена прича о славној бици. Неријетко би у току приче деда запјевао уз гусле, јер како ми је говорио, ријечи пјесме нашега народа још потпуниј  могу да осликају јунаштво Милоша Обилића и мудрост цара Лазара. И мада се многима то сада чини смијешно, ја и данас волим да чујем звук гусала јер у њему увијек чујем и куцање срца свог народа и онога  што велича - храброст, понос  и  љубав.  Косово  за  српски  народ није само парче земље. Косово је бајка  и  истина  уз  коју одрастамо, уз коју сам и ја  одрасла.  Наши  најдражи,  причајући нам је, никад нам  нису  усађивали  мржњу  према  другим народима, чак ни према противницима са којима смо ратовали. Учили су нас да цијенимо истинске животне вриједности и поштујемо дух свог народа, који је увијек посезао за пјесмом и гуслама као својим најјачим штитом.

На косовској земљи настајала је српска држава, развијала се привреда и достојанствено се уздижу Грачаница, Лазарица, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Високи Дечани и многи други манастири. И када не би постојала никаква друга обиљежја и када не бисмо уопште познавали историју, ова високовриједна здања довољан су свједок значаја Косова за Србе. Манастире су уздигли владари много вјекова раније за свој народ, да буду и увијек остану културно средиште и уточиште коме се враћамо. Сада, нажалост, знам да поред непроцењивог блага, на Косову живи велики број намучене и обесправљене моје браће, којима неко насилно покушава пресјећи везе са Србијом и претворити их у оно што нису. Неко настоји повући лажне границе и оживјети смисао застрашујуће и вјештачке творевине каква је самостално Косово. Поред свих љепота које носи, Косово је најприје темељ на коме је вијековима расла Србија и без које је осакаћено. Истовремено Србија остаје неповратно осиромашена без коријена из кога је никла. Ја вјерујем у снагу свога народа и знам да ће и с ове и с оне стране те смијешне границе живјети историјски значај и неуништива косовска истина, али не бих жељела да се та истина претвори из поносног казивања о јунаштву у горко свједочење о страдању и губитку. Косово и Србија би били попут растављене мајке и дјетета, који ће увијек вољети једно друго, али и с огромним болом вјечно пружати руке једно другом. И мада сам увијек тамо, као и сваки човјек који у својој души чува душу свога народа,  вољела бих  отићи на Косово да посјетим наше седам вијекова старе манастире, свједоке културне развијености Срба и у тим давним временима, споменик косовским јунацима и још једном баш на том величанственом комаду земље да оживим причу коју су ми бака и деда причали. Али, највише бих вољела поново видјети свој народ срећан и спокојан у окриљу косовске славе.

Наташа Газивода

Објављено у Зборнику награђених литерарних радова на конкурсу „Косово је душа Србијe”, Штампарија Српске Православне Цркве, Београд, 2011

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

Сјећање на жртве Јасеновца

  Одувијек сам вољела звук воза, али ми сада не преостаје ништа да волим. У вагону готово да нема ваздуха, а вољела сам и ваздух. Знам гдје иде овај воз. Знају то и моја сестра што ми стишће руку, и старац што чучи крај нас, и воз. Воз који не стаје.  Шкрипе шине као да цвиле и чекам, чекам да заплачу, али плач не чујем.  Затварам очи свом снагом, не желим да гледам, али сам принуђена да чујем  отварање вагона, звекет ланаца, вриску и урлике.  Питам се да ли је могуће да  ове звуке производи људска врста. Осјећам како ме оштре ивице жељезних окова  на рукама и ногама лагано сијеку, недовољно да ми потече крв, довољно да ме сваки корак опомиње на оно што слиједи.  А слиједило је оно што сам својим очима гледала и молила Бога да ме ослијепи, што сам ушима чула,  а преклињала небо да ми узме слух. Говор сам одлучила да заборавим јер није било никог да га чује. 

Моја сестра била је исувише нејака да би била од користи, овај пепео што пада заједно са првим децембарским пахуљама можда је њен, можда је од оног старца, а вољела сам снијег. Ово је најхладнији децембар мог живота, али не због хладноће која допире из природе већ због језиве хладноће која хода на двије ноге.  Хода она међу нама сваког дана, узима нам вид иглама, слух ножевима и  не, то није некаква машина, рекох вам то хода на двије ноге и није само. Хиљаде и хиљаде људи, нас дјеце, мајки и очева, бака и дједова а свако од нас као да је сам. Сви имамо нешто заједничко, али то није нешто што јесмо, заједничко нам је оно што нисмо. И због тога не заслужујемо да ходамо, говоримо, живимо. Треба да пузимо, цвилимо и умиремо. И то чинимо. Нестајемо, ишчезавамо. Одлазимо уз помоћ дрвета, ватре и воде. А вољела сам и дрво, и ватру, и воду. Сада ми није преостало ништа више да волим.

Хладноћа која хода на двије ноге била је неподношљива. Изазивала је врисак и плач. Гушила је и уништавала. Била је жедна и гладна, али не воде и хране него крви и живота. Једнога јутра прво сам осјетила хладноћу у руци на врату, па хладноћу метала на кожи. Затворила сам очи, стиснула зубе и  у себи се молила Богу. Нисам се молила да преживим. Молила сам се да кратко траје. И кратко је трајала та хладноћа, као и то јутро... Штета, вољела сам јутра. Сада ми не преостаје ништа да волим.

                                                                                                                                Сара Глуховић

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

 

Оче

Оче, гдје си?

Какво је ово страшно мјесто? Смрди на крв, трулеж и смрт.

Што тако смрди?

Видим Твоју дјецу, моју браћу и сестре. 

Они плачу. Плућа им се кидају док шибе у ритму бију њихову бијелу кожу из које, као руже, цвјетају капљице крви. Ситне и тамне, падају на блатњави под.

Оче, јесу ли Твоја дјеца и они?

Они који нас доведоше овдје. Који нам се кезе као гладне животиње,  а чије очи, као бездан њихових душа,  зјапе празнином?

Јутрос видјех леш свог брата.  Препознала сам му ношњу, јер му је мјесто лица била тамна рупа.  Бацили су га у јаму.

Оче, Ти нас кажњаваш?

Зашто? Шта смо учинили,  шта смо згријешили?

Је ли то, Оче, зато што смо Срби?

Видим маљ и грубу, огромну шаку.

Молим Те, Оче, помози ми! Бојим се, не желим да умрем!

Зашто они заслужују живот,  када мој отимају?

Оче, гдје си?

Видим свјетло и нечији лик. Јеси ли то Ти?

Оче, ја им опраштам.  Све, као што си рекао да је право. Опраштам и свом роду, који ће заборавити на мене и моју браћу и сестре. Ја сам сада с Тобом, драги мој Оче, и љубав коју осјетим вриједна је сваке капи крви проливене на црну земљу Јасеновца. 

Марија Благојевић

 

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

Одустајање од поезије (књиге) значи одустајање од човјека

 

Гдје се године, деценије и вјекови слијевају и стапају у редове ријечи и осјећања једног човјека, рађа се књига.

Књига је света творевина људског рода. Вјечна напомена пролазности нашег  живота, а безвремености наших ријечи написаних на лист папира.

Прашина се слијеже на корице наше прошлости, јер ми не желимо да осјетимо додир минулих година.

Тако трулимо, нестајемо. Рађамо се, живимо и умиремо не видјевиши, не чувши. И за нама не остаје ништа, сем нијемог гроба.

Напустивши светињу, напуштамо живот. Напуштамо шансу да осјетимо. Шта је човјек који не осјећа до празна олупина којом може било ко да управља?

Постајемо нељуди, бијесне животиње које води само инстинкт.

У мртвој тишини, окружени лешевима, смрдимо на крв.

Ја читам, ја видим и осјетим.

            Ја живим.

 

                                                                                                                     Марија Благојевић III2

***

 

Одустали смо од много чега. Више не комуницирамо, не дружимо се. Спустили смо главе. Гледамо у телефоне, играмо игрице. Поезија нам није битна. Стављамо је на сам крај листе наших приоритета, ако је се уопште сјетимо. А поезија је толико битна.

Кроз поезију је исписана историја. Наша патња, чежња, љубав и борба. Људски дух је своју снагу налазио у поезији и увијек се дизао и опстајао. Поезија има моћ да мијења, ствара, подстиче, гради. Међутим, да би поезија могла да има љековито својство за све људске боли, морамо да је његујемо, читамо, надограђујемо. А шта ми радимо? Пратимо ријалити програме, гледамо туче, једва чекамо да прочитамо скандалозну вијест која ,,никога не може оставити равнодушним“. Трошимо вријеме на бесмислен начин. А могли бисмо да читамо, сазнајемо, повезујемо, његујемо љепоту живота. Поезија нам шири видике, буди најљепше мисли.

Човјек је најљепши у поезији. Равнодушност према поезији значи одустајање од човјека. Поезија нам је дата. Имамо је. Једино што треба је да је читамо и  тако његујемо.

 

                                                                                                             Игор Илић III2

 

***

 

Гледам горе, на полици стоји Костић, Андрић, Егзпери, Орвел и многи. Одустајем... Одустала сам и мало ми је требало и свима нам мало треба да останемо без себе, без емоција сатканих златним струнама у тим књигама.

Што одустах?

Некада, радост на лицу изазивао је стих неке пјесме и, чудна ми чуда, нисам могла да не напишем брдо ријечи о мају, ријекама и звијездама. Нисам могла да разумијем оне који никада ништа не читају, не пишу и не рецитују. Ма, нећу. Срамота, народе мој, срамота ме. Каже мени неки докони човјек: ,,Имаш на интернету“. Ма, дохватимо се књиге, дивног осјећаја грубог папира под прстима и тог мириса. Тужно је, човјече, да изгубиш себе и своју личност да згазиш док се одричеш свега написаног од давнина, док се одричеш и творевине Бога. Књига је далека и дохватљива, чудна, а разумљива, она је биће са чистом душом, не мисли зло и не чини га. Без уздаха, гласа и погледа, учини оно што неко ни са свим чулима и оним новим чулом, неког између чула вида, слуха, укуса и мириса, не може да спозна. Она се осјећа.

Баш оно што сви јесу, ти немој. Док је читаш, нек ти она разговор буде, нек ти буде пријатељ. Уз књигу оживи и доживи.

 

                                                                                                              Сњежана Спасојевић III2

 

***

 

Мир и тишина су око мене. Једини звук јесте листање старих страница. Мирис стогодишњих књига пара ми ноздрве. Сама сам. Нико више не долази у библиотеку. Књиге, са својим магичним стиховима, изумиру. Одродили смо се од истинског блага које нам оставише.

            Данас готово нико не чита. Зашто бисмо када имамо све на интернету?! Замарати мозак исто је као отићи у кухињу и спремити сам себи нешто. Једноставније је да одемо на неку интернет страницу и прочитамо Толстојево дјело укртако.

Књигу сматрамо предметом, а не видимо даље од њених корица. Осуђујемо је на први поглед. Књига је жива, има душу. Писац је дао дјелић своје душе, свог живота који ми треба да допунимо. Читањем ми замишљамо ликове, њихов и наш свијет, улазимо у једну нову галаксију.

Али чему откривање нових свјетова?

Предали смо се свакодневници и безнађу. Само се жалимо на све око себе. Не видимо да нам нешто недостаје у животу. Књиге којих смо се јуче одрекли, већ данас су нам потребне. Заборављајући читање, ми заборављамо ко смо и шта смо.

 У овој старој библиотеци књиге разговарају једне са другима. Стихови, изреке лете око мене.

Сада не знамо значај књиге па ми знамо ни значај човјека. Како ћемо рећи некоме ,,волим те“ када нисмо способни да искажемо осјећања. Недостаје нам ријечи. Не знамо да искажемо мисао. Лако је манипулисати са нама јер немамо сопствени став. Чека нас мрачно доба у коме су људи роботи.

Књиге нас зову да се вратимо, да их се сјетимо. Чекају нас јер се оне нас нису одрекле. У њима вријеме не пролази и године не постоје.

 

                                                                                                                             Јелена Ковач III2

 

***

 

Свака ријеч претворена у стих, сваки стих у строфу, а свака строфа у пјесму, постаје вјечна и неуништива.

Написана на папиру, клупи или чак на улици, пјесма је чудо. Она има моћ да у нама пробуди сва осјећања, од туге до среће. Поезија представља чаролију, прелијепу чаролију, али многима неразумљиву. Многи не желе, неће да читају и неће да слушају. Бјеже од те вјечне љепоте, као да имају страх од ње, као да ће их она уништити. А не схватају да тако убијају поезију, убијају бајку која траје већ вјековима. Мисле да је то исправно. Док тако пјесму спаљују и бацају у бездан, они у ту таму спуштају једног по једног човјека. Ни ти људи што падају ту се не буне. Срећни су. Као да су им се оствариле све жеље. А можда јесу? Па чекај! Они желе да поезија нестане. Желе то већ вјековима, али сада то тек показују. Тек сад смију то. А не разумију да свака ријеч живи као какво биће. И да одустајући од поезије, одустајемо од нас самих.

Свака бајка се сачува, неко је запамти, запише, гласно или тихо изговори. Она постане вјечна, неуништива, несаломљива. А људи нестају, мало се спомињу и онда забораве. Ова љепотица сада их жали, тамо иза оног ћошка. Мисле људи да су је убили, а њена владавина ће тек да почне. Само сачекајте тај часак када сједне на свој трон.

Сви ће то видјети, сви ће се томе дивити, сем оних који су је покушали уништити, сем оних људи који су уништили себе.

 

                                                                                                                      Јована Божић III2

 

***

 

Књиге хране душу. Док очима гуташ слова и реченице и док прстима опипаваш тврде странице, твоја душа се шири и пуни. Мирис нове књиге опчињава и грије као мирис топлог, свјежег хљеба.

Сада књиге леже заборављене, успаване под дебелим слојем прашине. Људи пролазе поред полица, отупјелих умова и замагљених очију. Тупих лица обасјаних не срећом, него екранима телефона. Сви се уклапају у исти калуп: скучених умова, скученог срца и скучене душе.

Равнодушност. Отупљење свих чула. Свеједно нам је. Равнодушност је гора од мржње, бијеса и зависти. Пробуди се! Без књига губимо машту, губимо осејћања и престајемо бити људи. Празни смо.

Срце нам куца, крв тече нашим венама, дишемо, али пуни смо сиве пршине. Мислимо да живимо.

Покрени се.

Ако одустанемо од књиге, одустајемо сами од себе.

                                                                                                                             Ана Глуховић III2

 

***

 

,,У почетку бијеше Ријеч, Логос.“ Тако почиње Свето јеванђеље по Јовану. Том Ријечју је створен сав свијет, универзум, космос. Сав свијет видљиви и невидљиви. Том Ријечју је створен и човјек. ,,И свјетлост свијетли у тами и тама је обузе“. Зраци те Незалазне свјетлости просвјетљују нас у овоме свијету. Тако су многи људи који су Свети и који нису били Свети писали књиге.

Књига је човјеков најбољи пријатељ. Он у њој може да сагледа сав свијет какав је био од постања до наших времена. То значи да сагледавањем свијета кроз књиге проширује своју свијест. Књига постала човјеково богатство. Када би човјек одустао од књиге, одустао би од своје суштине. Човјекова свијест је зрелост и однос према свијету. Свети Јован Златоусти је говорио за Свето писмо  да је оно као мирисни коријен који што се више таре, још  више мирише -  што више чита, то се више човјеку откривају истине. Ово би се могло рећи и за многе књиге које су написане за све људе. Што више човјек чита, то човјек више зна и више вриједи.

Многи писци и филозофи писали су и износили своје мишљење о животу у пренесеном значењу. Већину тих мисли су усмјерили ка човјеку као личности и његовим манама и врлинама.  Кроз своја сагледавања свијета и живота гледали на човјека са различитих дистанци и перспектива. Тако су настале многе филозофије које проучавају човјека. Оне су различите, а имају исти циљ, а то је човјек.

У људској природи је да човјек проучава себе и да има потребу да савладава своје мане. Кроз то веома корисно искуство, написане су књиге. Читајући човјек остварује дијалог са књигом и спознаје себе.

 

                                                                                                                     Дарко Крсман III2

 

***

 

,,Човјек, биће које има високо развијен мозак способан за апстрактно мишљење, говор, рјешавање проблема, интроспекцију и слично“. Ово би била научна дефиниција наше врсте. Називамо себе homo sapiens, човјек умни. Као такви, ми мислимо, радимо и стварамо, а књиге су, насупрот ономе што се говори о разним технолошким открићима, наше најзначајније дјело.

Књиге су скуп мисли. Оне су свака за себе посебни и непоновљиви свјетови, комадићи сваког појединца који их је написао. Носе срце и носе душу њиховог творца. Мисао која бива написана постаје бесмртна. Она ће заувијек постати дио ума који ју је створио, а потом и оног који ју је прочитао. Овај ток се претвара у циклус, понавља се изнова и изнова. Непрестано се на папир уписују нова размишљања, нова виђења свијета и живота и они се потом читају и интересују нове умове.

Захваљујући овом циклусу, човјек се развија, као и његов начин размишљања и његова способност примања и дијељења информација. Наша свијест и наша личност се унапређују. Тако из дјеце израстају и узрастају људи, бића на вишој интелектуалној љествици, на вишем степену развоја. На примјер, развија се емоција.

Причаћемо о некоме ко се налази у много тежој животној ситуацији од нас и нама ће бити жао, биће нам тешко и пожељећемо да помогнемо другима. Ово ћемо осјетити зато што је и то у човјековој пророди. Он интензивно осјећа. Он сасојећа са другим људима, другим живим бићима и жели да им помогне, а како би могао то учинити, мора бити способан да рјешава проблеме. Ова радња захтијева способност логичког размишљања и закључивања као и креативности. А све то може да се стекне кроз књиге, кроз литературу. Читајући можемо у краћем временском периоду прикупити огромну количину знања, искуства које су други стекли и потом о њему писали. Можемо да увидимо њихове грешке и ријешимо сличне проблеме, или можемо доћи до нових путева којим ћемо савладати проблем који се испријечио испред нас. 

Књиге нису само гомила небитних ријечи и реченица. Не. Све те реченице су за нас, за људе, и те како значајне. Захваљујући њима, човјек јесте оно што тврди да јесте. Разумно, интелигентно биће које је способно да на креативан начин ријеши сваки проблем, радознао и пун сасојећања за друге, пун доброте и људскости. Само као такав он може да напредује и да настави живот, може да посотји.

Рене Декарт каже: ,, Cogito ergo sum“, односно: ,, Мислим, дакле постојим“. Према томе, све док ми увиђамо све што нас окружује и посматрамо различите ситуације, размишљамо о њима, стварамо теорије, покушавамо да схватимо непознато, рјешавамо проблеме, све док стичемо нова сазнања и трагамо за још њих, ми постојимо. Разумни смо, зато што разум захтијева да се мисли. Он нас тјера да на логичан начин објаснимо све што нас окружује. Дакле, онај који мисли јесте човјек, он постоји као високо интелигентно биће.

Данас је некима, нажалост, „ мрско“ да размишљају, „не да им се“ да читају. Кажу да је то „сморно“ и слично. Већ на основу самог рјечника који користе увиђамо да ту разума нема. На лицима оваквих људи може да се види туп поглед, празан, као код керамичке лутке. На њиховим се лицима ствара осмијех само када свједоче нечему што би човјеку било ужасно, непојмљиво и жалосно.

Оваква бића губе себе. Постају створови зависни од масе, јер без ње нема ни њих, без колектива они не постоје. Губе се у магли сопственог ума, у трулежи некадашње мождане масе која се створила у њиховим лобањама.

Нечитање доводи до губитка разумности, а то нас избацује из човјечије врсте. На тај начин постаје се створ који је на интелектуалном нивоу овце која без стада не опстаје.

                                                                                                              Ружица Цвјетковић III2

НАЗАД НА ПОЧЕТАК


 

ГЕНЕРАЦИЈА 2017

 

 

ГЕНЕРАЦИЈА 2018

embarassedУ ПРИПРЕМИembarassed

embarassedУ ПРИПРЕМИembarassed

 

 

ДОБРО ДОШЛИ

 

Архива

Фото-галерија

Видео-галерија

Школски часопис „Бисер”

 Часопис Бисер, број 1

Часопис Бисер, број 2

Часопис Бисер, број 3

Часопис Бисер, број 4

Часопис Бисер, број 5

Часопис Бисер, број 6

Часопис Бисер, број 7

Часопис Бисер, број 8

е-Бисер, број 1

е-Бисер, број 2

е-Бисер, број 3


Школа и кабинети


Такмичења, акције и манифестације


Презентације


Матуранти


 

Кратка презентација школе

 

Сјећања натопљена болом и поносом

Вече младих умјетника, 16. 5. 2018.

Прави угао на ОСМТВ, 14. 5. 2018.

XIII СМОТРА РЕЦИТАТОРА

Стипендије за ученике

Прослава школске славе, 27. 1. 2018.

Прави угао на ОСМТВ, 13. 11. 2017.

Матуранти, 15. 6. 2017.

Прави угао на ОСМТВ, 22. 5. 2017.

Свјетски дан писмености, 8. 9. 2017.

XII СМОТРА РЕЦИТАТОРА

Не дај Боже да се Срби сложе

Младост и хуманост

Матуранти, 17. 6. 2016.

Прави угао на ОСМТВ, 7. 3. 2016. 

Заједно за екскурзију

Ученици и Ви, 23.12.2015.

Посјета представника из Велике Плане

Друга јавна дебата, мај 2013. 

Турег пројекат СШЦ Пале

Туристичке вриједности, 7. 4. 2011.

Радови наших ученика:

 Брошура за ученике и родитеље

Бесједе 2017. 

Литерарни радови наших ученика

Бесједе 2018.