- Детаљи
На прелазу времена у вјечност, у бесконачном, неограниченом простору, постоји човјек, као круна Божије творевине. Човјек, биће саздано по Божијем обличју, егзистира између смисла и бесмисла, љубави и мржње, истине и лажи, радости и бола. Српски народ, народ златне, али крваве историје, већ вијековима стоји на међи, између пута којим иду сва небића земље и светосавског пута, пута којим је ишао највећи светитељ српског рода, наш отац Сава.
У сваком Србину, сукобљавају се храброст и кукавичлук, одлучност и страх, вјера и невјера. У нашим венама још увијек кључа јуначка крв, крв која је појила жедну српску земљу, натапала поља и кршеве. У ту нашу крв, зрна вјере и храбрости посијао је најбољи ратар српских њива. Због њега, имали смо вољу и одлучност, храброст да под барјаком крсташом, у дивљем крику за слободом, бранимо наша огњишта од некрсти. Заштићени молитвом Светог Саве, јуришали смо на страшне силе које су се дигле против нас, неустрашиво смо стајали на Савином путу, не обазирући се на прошлост и смјело смо гледали ка неизвјесној будућности. Светосавским путем ишао је и цар Лазар, на чијој је глави, послије боја, умјесто круне засијао ореол и на чијој су земљи јуначке кости и црвенило косовских божурова осликали највећи, најсјајнији крст. Све то, цару Лазару збило се, због светосавског духа који га је водио, духа који му је показао да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Љубав према свом народу и жеља да се љубављу затре мржња, водила је Растка ка промјени из природног у натприродно, а кроз њега, промијенила је и цијели српски род. У народ је усадила вјеру, наду и љубав. Јеванђелски закони, дјелујући кроз светитеља, оваплотили су се у српској земљи, обгрливши српски народ неизмјерном љубављу нашег Творца. Међутим, и тада, а и сада, у мраку који је створио разум безбожног човјека, кога су оживјела погана људска уста, завладао је Мамон. Он и сада пријети да разјапљеним чељустима прогута свако биће, сваког Србина који, комадом свога ума и дијелом свога срца, заборавља свог доброг пастира Саву. У нашем свијету материјализам је зинуо на духовност, лаж је крвавим бодежом напала истину. Човјек је кидисао на човјека, а својом нечовјечношћу затро је зрно божанског у себи. Једина свјетиљка у овом мрачном добу је светогорски подвижник и отац наше цркве, те његова љубав и његова жртва. Његова молитва, која се вијековима уздиже ка престолу Оца небеског, са собом носи искре које разбуктавају огањ љубави и доброте у људским душама. То су искре које и у најцрњој тмини свијетле као хиљаде кандила и које нас подсјећају да и кад ништа немамо, имамо дух светосавља. Бројанице Светог Саве биле су очи којима је гледао у небо, очи којима је сагледавао суштину и смисао свијета и човјека. Треба да се потрудимо да постанемо чворови Савине бројанице, да нас уброји у своје стадо, да нас чува као добри пастир своје овце и јагањце. И мени, Српкињи новог доба, православном хришћанину материјалистичког свијета, отац Сава прти големи снијег људског зла, зависти, пакости и лажи. Са свијећом у руци и молитвом на уснама, иде преда мном, као путоказ на путу за царство небеско. Честице његових ријечи падају на земљу, неке остају у ваздуху, лепршају у снопу свјетлости која је обгрлила његову појаву, његово биће, али и биће сваког човјека који се труди да корача за њим. Та божанска свјетлост обујмиће сваког човјека који је спреман да с крстом на леђима корача ка сопственој Голготи, ка неизбјежној смрти, али истовремено и ка вјечном сједињењу са Господом и свеобухватном, беспријекорном и неограниченом добротом и љубављу. Оном љубављу којом је отац српске цркве био испуњен у свом овоземаљском животу и којом је, миловао чеда православља, чеда поносне српске земље. И док се данас, стријеле оца лажи заривају у људска срца, трују наше душе, кваре божански лик у нама, пред нашим очима, каткад, заблиста лик Светитеља Саве. Пред нама затрепте његове благе, сузне очи, обгрле нас његове руке, а његове усне нам на уво шапућу ријечи охрабрења и утјехе. У времену патњи и страдања, у времену које свим својим токовима и путевима заобилази станице спасења, цркве Божије, над нама се уздуже миомирис Савиних молитви, а у нашим душама ниче божанска клица коју нам је он, својом љубављу, усадио. Наше трулежно тијело, сједињено са Христовим тијелом, у цркви Његовој постаје споменик на путу којим ходимо. Наша душа, очишћена крвљу, уздиже се до неслућених висина, до границе свих граница, до вјечности свих времена, до Савиног дома, царства небеског.
У овом свијету, хљеб који рађа наша земља изгубио је укус. Искварио се. Нашем хљебу је увијек потребна со, а нашем народу зрно соли био је Свети Сава. Вино наше земље увијек је била крв наших предака који су мученички пострадали, ходећи неустрашиво путем светосавља, носећи на леђима крстове на које су на крају пута били разапињани. Нашем хљебу и нашем вину потребна је небеска литургија, која ће нас у Христу сјединити са нашим заштитником, принцем, монахом, архиепископом, Светитељем, оним који служи нашу литургију, гдје се сви причешћујемо плодовима божанске љубави.
Maрија Лучић III1
- Детаљи
Читај, човјече, да не будеш говече
In libris libertas (Укњигама је слобода) кажу стари Латини.
Када дијете напуни другу годину, већ се сматра човјечуљком који зна да хода и јасно каже: „Гладан сам“. Тада се поклони дају директно њему јер се учи да их прими ваљано. Књижаре су пуне шарених сликовница које лако заголицају дјечију машту. Међутим, тетке, стрине, комшије, па и родитељи више воле дјетету поклонити играчку моблиног телефона неко књижицу Езопових басни. Ако се дјетету одмалена радије нуде екрани са цртаним филмовима него „Три прасета“ или „Пепељуга“, није тајна да ће то дијете као тинејџер више уживати у социјалним мрежама и видео-игрицама него у „Хајдуку Станку“.
Књига јесте и увијек ће бити човјеков најискренији пријатељ. Њене странице мазе човјекове јагодице док их он вјешто листа. Слова му одмарају очи, а њени ликови га воде у свијет маште и забаве. Толико је жанрова и писаца да сигурно постоји нешто што ће те заинтересовати. Пођи прво од кратких књига као што је „Велики талас“ који те у својих педесетак страница води на обалу Јапана са два мала дјечака. Можда те, послије њих, за руку узме Мали Принц који ће ти испричати причу о његовој ружи под стакленим звоном. Када ти понестане кратких садржаја, позабави се неким дужим штивом. Задржи се на Коељовим романима који ће те својом питкошћу одвести на ходочашћа, кроз далеку пустињу, на пут за скривеним благом. Ако се ужелиш неких наших домаћих класика, присјети се Лазе Лазаревића и Исидоре Секулић. Пошто нечију ногу позлатиш и обиђеш једно буре, застани на станици чувених пјесника. Наравно, први пут кад уђеш у њихове мисли, бићеш благо збуњен. Али већ у другом читању настој да се ставиш у њихову кожу. Замисли да теби учитељ узме кликере? Како би теби било да стално савјетујеш некога да крене даље а он се свакодневно прошлости враћа? Осјети страх у душама предака који наги стоје над јамом и чекају да им изваде очи. А стихови „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира“ ниси морао научити само за школску приредбу. Научио си их да осјетиш Савину вјечност. Твоја сљедећа читалачка станица би била стари и средњи вијек. То што си у историји учио о Кулину бану и деспоту Стефану Лазаревићу не значи да не можеш и због књижевности прочитати њихове умотворине. Отвори стару школску читанку и подсјети се Јефимије и њене Похвале, неће ти шкодити. Удахни стихове „Хасанагинице“ и осјети јад једне жене чији живот зависи од туђих одлука. Сад ми већ дјелујеш уморно, мислим да би требало да се одморимо. Притом ћу те замолити да оставиш тај даљински јер нећемо гледати ни филмове ни серије, они су свакако рађени по књигама. „1984“ јесте филм из већ наведене године, али и Орвелов бестселер. „Ромео и Ђулијета“, „Хамлет“ и „Сан љетње ноћи“ љепши су на позоришној сцени него на огромном дисплеју телевизора. Чак и наше познате серије „Мистер Долар“, „Госпођа министарка“, „Рањени орао“, „Непобедиво срце“ итд. управо су рађене по дјелима Нушића и Мир-Јам. Ни фантастични филмови нису изостављени. Присјети се „Хари Потера“, „Господара прстенова“, „Игре престола“, „Алисе у земљи чуда“ и „Франкенштајна“. Кладим се да си их све срео у излогу књижара. Књига је увијек оригинална прича, филм је прерађен и прилагођен. Зато увијек прочитај оригинал! Наравно, нису књиге једини извор маште. Стрипови су веома цијењени, поготово међу омладином. Јапански или амерички стрипови, суперхероји, илустрована митологија и сл. су невјероватна комбинација ликовне умјетности и књижевности, а притом феноменална замјена за телефон или компјутер. Није машта само у сувом папиру, у масним страницама часописа можемо пронаћи доста лијепих наслова. Школске новине или „Забавник“ унутар себе крију квизове, постере, цитате, препоруке, занимљиве причице и промоције. Читање је толико забавно да су љубитељи књига омогућили и слијепим људима да уживају у свијету фиктивних ликова. Такозване аудио-књиге доступне су на платформама за видео и аудио записе. Међутим, њима се користе и линеји људи који би поред два пара здравих очију радије слушали човјека који пет сати чита „Злочин и казну“. Колика год људска глад била, зна и да досади. То значи да ћеш напола аудио-књиге заспати и нећеш сазнати шта се на крају десило! Погледај како је свијет читалаца занимљив и колико могућности нуди. Не задовољавај се само шкослком лектиром, обиђи полице локалне књижаре и купи неку белетристику. Ако ниси још увијек пронашао свој омиљени жанр, онда купи књигу са најљепшим корицама! Што више различитих садржаја прочиташ, бићеш умно снажнији.
И сам се жалиш да лоше спаваш, да на телевизији нема ничега сем вијести, а и да су ти очи уморне од гледања у телефон. Изабери неку нову активност - бави се спортом. Шетај шумом, направи хербаријум, плеши, фотографиши природу, нацртај нешто, али не заборави да сваки дан читаш. Не можеш имати здарво тијело без живог духа у себи. Прије свега, све креће из тог духа. Читањем проширујеш вокабулар, рушиш границе неоригиналности и показујеш својим очима да из волиш јер их не излажеш превеликом зрачењу уређаја. Сада остављам теби да одлучиш шта ти боље звучи: бити здрави сањар или неразумни створ који се везао за једну те исту рутину сваки дан? Мени боље звучи ово прво. Твој је избор да ли ћеш бити тај луцкасти сањар који преноси машту или ћеш остати свезан за плот као говече. Не размишљај дуго, узми књигу и читај, човјече!
Анђела Радовић I2
Читај, човјече, да не будеш говече
Није књига само лист папира, који као тамо неки зелени лист нестане у јесен, нити је иструлило слово или ријеч на пожутјелој хартији, које се као трула јабука простре на тло испод крошње. Више је она од тога, више је од ријечи и слова или остарјеле хартије. Она ти је, човјече, храна за ум, за мисли и душу, храна која ствара само најљепшу емоцију.
Па нећеш ваљда пустити да ти вијековима исписивани листови историјских дјела старе, док ти о прецима причају они који такву историју нису доживјели, који такве листове никада нису прелистали нити из њих учили. Док корице романа које носе најромантичније љубавне приче скупљају прашину на зидним полицама, ти ћеш дозволити да те најљепшим љубавним гестовима учи интернет. Пустићеш да се твоји манири и лијепо понашање поистовијете са свим тим исквареним телевизијским емисијама, док су листови чудесних дјела, препуни правих примијера за то, већ пожутјели у некој одавно неотвореној фиоци. Просте новинске хатрије и њихови неистинити наслови као обруч стежу твоју душу и ум, док их једну на другу слажеш у некој остарјелој комоди из које истоврмено избацујеш најмагичније укоричене наслове. Гледајући ове празне библиотечке спискове, промишљам о онима које, као тебе, човјече, правим вриједностима уче они који такве никада нису спознали ни нашли. Који ће те увјеравати у неке искривљене вриједности, док ти једну праву узимају из руку и заклапајући њене корице, бацају је далеко иза тебе.
Само када из оних заборављених фиока узмеш сва наљепша дјела свјетске књижевности, те им посветиш своју пажњу, моћи ћеш се као снажни лав супротставити онима који ти само као некој наивној и блесавој животињи сервирају своју храну.
Исидора Пекић II1
Читај, човјече, да не будеш говече
Малени човјече из још мањег свијета, видиш ли да се налазиш на ивици провалије, видиш ли докле су те довели нерад и безвољност? Твој сваки дан је исти као претходни, не дешава се ништа ново, радиш механички, не сањаш, не машташ, незаинтересован си за збивања око себе. Удаљили смо се једни од других, а то је оно најгоре што може да се догоди човјечанству. Ништа нам не могу метеори и земљотреси ако нам је свеједно за све.
Малени човјече, барем седмично чујеш реченицу да се историја понавља, али теби та мисао ништа не значи. Ти журиш, немаш времена да прочиташ неко квалитетно штиво и да се посветиш било каквом истраживању. Твој живот је празан, а будућност је тамна, ти не напредујеш већ се враћаш пећинском животу. Када би сваки човјек дневно прочитао барем неколико страница, колико би само новости сазнао. А љепота живота и јесте у трагању за новим и за оним неоткривеним. На молбу да поручи нешто будућим генерацијама пјесникиња Десанка Максимовић је навела „да се стекне што више знања, да се има радозналости за сав живот око себе, да се сазна шта је било пре нас, пре тога детета, па према томе да се управља шта ће после бити“. А шта ти радиш, потцјењујеш и исмијаваш писце и пјеснике, умањујеш њихову вриједност и не исказујеш им никакве знаке захвалности на доприносу култури твога народа.
Хеј, малени човјече, узми ту књигу и препусти јој се у потпуности, осјети све њене чаролије и замисли савршен свијет чији главни глумац си ти, пронађи сопствени спокој и дозволи времену да лети. Књига човјека подстиче на стварање, реализацију и напредак у сваком смислу. У нама буди креативност и машту. Нечитањем можеш дати допринос само ђаволу који се настанио у твојој души и не жели да те пусти да се сам стараш о себи и да се учиш док си жив. Али у твом срцу сигурно лежи и анђео који само чека прави тренутак да га ослободиш и да се удружите против зла.
Уосталом, малени човјече, да би уживао у читању књиге твој мозак мора да прати њену радњу и да буде укључен у потпуности, а то ти много помаже послије за фокусирање на обавезе. Са друге стране, ако читаш нешто што те уистину занима, одбацићеш стрес, опустити се и одморити.
Малени човјече, само читањем се можеш извући из овог пакла којим управља модерна технологија и западњачки начин живота без љубави према књизи и словима. Окружен си агресивним, неиспуњеним људима који су изгубили себе у мору незналица, људима који бјеже од књиге и од свега за шта је потребно укључити мозак и размишљати, људима којима не миришу корице старих књига.
Ања Пекић, II1
- Детаљи
Драги Анђеле,
Ти који ме посматраш са небеса свакога дана и само понекад ми дођеш у снове. Признајем, не сјетим те се сваки дан, вријеме ми је испуњено којекаквим обавезама, али понекад се вратим нашим успоменама и ономе што ми је од тебе остало. Тада задржавам сузе у очима и покушавам да вратим осмијех и свјежину на лице. Недостајеш ми у оним значајним тренуцима када постижем највеће успјехе. Знам да би ти био најпоноснији на цијелом свијету и да би свима причао о мени. А поносио си се свакако, данас сви могу да потврде да је љубав којом си ме обасипао била безгранична. Била сам твоја мезимица. Не постоји особа која те познавала, а која није знала колико ме волиш. Мислим да се тек сада туга слегла довољно да могу да осјетим недостајање и бол. Бол што те нема да чујем твоје шале и твој чувени, препознатљиви смијех. Бол што те нема да ми отвориш прозор ујутру, а увијек си говорио како волиш јутарњи цвркут птица. Бол што те нема да ми испечеш кајгану за доручак онако како си само ти знао. Бол што те нема да с тобом да пијем здрави сок чији укус ми се ономад није допадао. Бол што те нема да ми пожелиш лијепе снове и да ме покриваш у хладним зимским ноћима. Бол што те нема да будеш строг и заштитнички настројен и да ме браниш од сваког зла у овим пакосним временима. Бол што те нема. Али знам да ме гледаш одозго, да на мене пазиш сваког тренутка и да се молиш за моје спасење. Вјерујем да си уз мене у свако доба дана и ноћи и да на све начине покушаваш да ми докажеш да анђели вјечно живе. Недостајеш ми свакога дана све више и више, недостају ми твоји загрљаји и ријечи подршке. Недостају ми и они наши посебни тренуци када ми причаш о својим плановима за будућност. Бог је за тебе резервисао неповратну карту, али ми утјеху пружа чињеница да Он за редове својих анђела бира само оне најбоље, са искреним срцем и топлином у души.
Свјесна сам да се све дешава с разлогом и да ћемо се једнога дана опет срести. А онда ћеш ме загрлити и насмијати се гласно, онако како само ти знаш. До тада, нема сумње да те волим више од највише и да ће тако остати заувијек.
Твоја Ања
Ања Пекић II1
Драга Ана,
Јављам ти се послије дужег времена. Много ми недостајеш.Често се присјећам тренутака када смо дијелиле савјете једна другој. Нереална бих била када бих рекла да је само то. У одсуству тебе трајно сам изгубила пријатеља којем могу повјерити сваку своју мисао, као самој себи. Тишти ме што ћемо се тек видјети на љето. Јесте да је мај увелико наступио; у мени се све више гаси ведрина и полетност духа. Знаш и сама да су моје мисли увијек разбацане на све стране; нигдје их нема када су одлуци најпотребније, а њихов мотив је махом безначајан, са много разочарања и невјерице. Не надам се ничему, а опет имам очекивања. Не знам шта да очекујем, јер мислим да ништа и не заслужујем. Вријеме ми пролази као и пријашњим током . Окупирају ме моје бесмислице, које ме свакодневно одводе од реалности. У свему томе проналазим склад природе, гдје је све намијењено да буде онако како јесте и да тако треба бити. У томе не признајем немогућност тренутне промјене ичег у свом животу; вјероватно зато што и никада нисам прихватила свијет онакав какав јесте, већ само измијењену слику онога што живим. Од како си отишла у Америку, наједаред си ишчезавала из прича и разговора простора у коме си одрасла; као да никада ниси ни живјела овдје. Поразила ме чињеница да нико не пита за тебе. Осјећам да си сама, као и ја. Утјехе нема, не постоји, а опет се јавља као дуго ишчекивано притуљено свјетло воштане свијеће која блијешти посљедњим пламеном. Увијек су ме занимала виша питања и виши циљеви. Мој смисао је у непрестаном тражењу „истине“ а и сама луча, како каже владика Петар II Петровић Његош. Знаш колико волим да читам, а посебно стихове Горског вијенца. Као да ће ме ти стихови вратити на нешто давно изгубљено, чега нисам ни свјесна, обасјати пут мојих жеља и циљева; дати нову димензију наде остварења и разрјешења свега што ме мори. Превише рекох о себи; тренутним и осјећањима која си и сама познавала, а не рекох ништа ново и обећавајуће. Када нађеш времена, пиши. Прочитаћу увијек благе ријечи и смјеран поглед дјевојке коју познајем пуних дванаест година, која је далеко од мене. Даље од мог видокруга монотоног одрастања, свакодневнице која све досаднија бива и, животних путева које свакога воде у уточиште мирних лука и неостварених дјечијих снова. Волим те још више што те нема, што ишчекујем твој долазак као мало дијете. Испричај ми своје прве утиске о свему што си имала прилику видјети и реци ми барем да није ништа боље, да имам трунке радости што сам ту гдје јесам и гдје припадам.
Срдачно, твоја Весела
Марија Веселиновић II3
- Детаљи
Шта ти брани да читаш
У данашње вријеме, чак и велики љубитељи читања ријетко посежу за књигом. Разлози су бројни, разликују се од појединца до појединца, али резултат је истоветан – нечитање је и те како присутно.
Колико се пута деси да дјеца донесу лектиру кући и никада је не отворе? Колико пута без мотивације али са презиром расправљају о томе како је читање тих књига беспотребно? А то ,,тих књига‘‘ вриједи за сваку литературу коју морају прочитати. Ријетко се чита из уживања или потребе за проширивањем знања или истраживањем различитих свјетова. Због тога већина људи и има отпор када је ријеч о читању. Немоћни да спознају праву вриједност књижевности, окрећу главе и снисходљиво се односе према свакоме ко на то ,,губи вријеме‘‘.
Веома битан, чак универзалан разлог, свакако су друштвене мреже. Зашто бисмо пратили трагичан живот Ане Карењине када можемо пратити статусе исписане гордошћу и презиром према свему што одступа од норми? Постајемо друштво које не жели да машта, које је незаинтересовано за све што нам није сервирано потпуно просто и јасно. Умјесто да стварамо универзуме сопственим умом и правимо паралеле са стварношћу, заузети смо обраћајући пажњу само на негативне стране реалности. Могли бисмо рећи да су за све одговорни телефони, телевизија и друга технологија која нам одвраћа пажњу, али коријен проблема је у нама. Уколико одлучимо да се одупремо, уколико желимо себи добро, спустићемо телефоне и подићи књигу. Анемичност и немар којим се поносимо неће нас само одвојити од књиге, већ и од људских вриједности које не смијемо изгубити. ,,Немам времена‘‘, рећи ће многи, али то је само изговор. Могуће је издвојити барем пола сата на дан и посветити се једној од бројних изузетних књига, како наше, тако и свјетске књижевности.
Треба да одбацимо изговоре и предрасуде, те да са слободним умом запловимо у море литературе која нуди прегршт нових искустава и размишљања.
Маја Коњокрад IV1
