Новости
Кад оловка пише срцем
- Детаљи
- Датум креирања: 24 мај 2022
Драги Анђеле,
Ти који ме посматраш са небеса свакога дана и само понекад ми дођеш у снове. Признајем, не сјетим те се сваки дан, вријеме ми је испуњено којекаквим обавезама, али понекад се вратим нашим успоменама и ономе што ми је од тебе остало. Тада задржавам сузе у очима и покушавам да вратим осмијех и свјежину на лице. Недостајеш ми у оним значајним тренуцима када постижем највеће успјехе. Знам да би ти био најпоноснији на цијелом свијету и да би свима причао о мени. А поносио си се свакако, данас сви могу да потврде да је љубав којом си ме обасипао била безгранична. Била сам твоја мезимица. Не постоји особа која те познавала, а која није знала колико ме волиш. Мислим да се тек сада туга слегла довољно да могу да осјетим недостајање и бол. Бол што те нема да чујем твоје шале и твој чувени, препознатљиви смијех. Бол што те нема да ми отвориш прозор ујутру, а увијек си говорио како волиш јутарњи цвркут птица. Бол што те нема да ми испечеш кајгану за доручак онако како си само ти знао. Бол што те нема да с тобом да пијем здрави сок чији укус ми се ономад није допадао. Бол што те нема да ми пожелиш лијепе снове и да ме покриваш у хладним зимским ноћима. Бол што те нема да будеш строг и заштитнички настројен и да ме браниш од сваког зла у овим пакосним временима. Бол што те нема. Али знам да ме гледаш одозго, да на мене пазиш сваког тренутка и да се молиш за моје спасење. Вјерујем да си уз мене у свако доба дана и ноћи и да на све начине покушаваш да ми докажеш да анђели вјечно живе. Недостајеш ми свакога дана све више и више, недостају ми твоји загрљаји и ријечи подршке. Недостају ми и они наши посебни тренуци када ми причаш о својим плановима за будућност. Бог је за тебе резервисао неповратну карту, али ми утјеху пружа чињеница да Он за редове својих анђела бира само оне најбоље, са искреним срцем и топлином у души.
Свјесна сам да се све дешава с разлогом и да ћемо се једнога дана опет срести. А онда ћеш ме загрлити и насмијати се гласно, онако како само ти знаш. До тада, нема сумње да те волим више од највише и да ће тако остати заувијек.
Твоја Ања
Ања Пекић II1
Драга Ана,
Јављам ти се послије дужег времена. Много ми недостајеш.Често се присјећам тренутака када смо дијелиле савјете једна другој. Нереална бих била када бих рекла да је само то. У одсуству тебе трајно сам изгубила пријатеља којем могу повјерити сваку своју мисао, као самој себи. Тишти ме што ћемо се тек видјети на љето. Јесте да је мај увелико наступио; у мени се све више гаси ведрина и полетност духа. Знаш и сама да су моје мисли увијек разбацане на све стране; нигдје их нема када су одлуци најпотребније, а њихов мотив је махом безначајан, са много разочарања и невјерице. Не надам се ничему, а опет имам очекивања. Не знам шта да очекујем, јер мислим да ништа и не заслужујем. Вријеме ми пролази као и пријашњим током . Окупирају ме моје бесмислице, које ме свакодневно одводе од реалности. У свему томе проналазим склад природе, гдје је све намијењено да буде онако како јесте и да тако треба бити. У томе не признајем немогућност тренутне промјене ичег у свом животу; вјероватно зато што и никада нисам прихватила свијет онакав какав јесте, већ само измијењену слику онога што живим. Од како си отишла у Америку, наједаред си ишчезавала из прича и разговора простора у коме си одрасла; као да никада ниси ни живјела овдје. Поразила ме чињеница да нико не пита за тебе. Осјећам да си сама, као и ја. Утјехе нема, не постоји, а опет се јавља као дуго ишчекивано притуљено свјетло воштане свијеће која блијешти посљедњим пламеном. Увијек су ме занимала виша питања и виши циљеви. Мој смисао је у непрестаном тражењу „истине“ а и сама луча, како каже владика Петар II Петровић Његош. Знаш колико волим да читам, а посебно стихове Горског вијенца. Као да ће ме ти стихови вратити на нешто давно изгубљено, чега нисам ни свјесна, обасјати пут мојих жеља и циљева; дати нову димензију наде остварења и разрјешења свега што ме мори. Превише рекох о себи; тренутним и осјећањима која си и сама познавала, а не рекох ништа ново и обећавајуће. Када нађеш времена, пиши. Прочитаћу увијек благе ријечи и смјеран поглед дјевојке коју познајем пуних дванаест година, која је далеко од мене. Даље од мог видокруга монотоног одрастања, свакодневнице која све досаднија бива и, животних путева које свакога воде у уточиште мирних лука и неостварених дјечијих снова. Волим те још више што те нема, што ишчекујем твој долазак као мало дијете. Испричај ми своје прве утиске о свему што си имала прилику видјети и реци ми барем да није ништа боље, да имам трунке радости што сам ту гдје јесам и гдје припадам.
Срдачно, твоја Весела
Марија Веселиновић II3
