Новости

Свети Саво, и да само тебе имам, изгубити се не могу

 На прелазу времена у вјечност, у бесконачном, неограниченом простору, постоји човјек, као круна Божије творевине. Човјек, биће саздано по Божијем обличју, егзистира између смисла и бесмисла, љубави и мржње, истине и лажи, радости и бола. Српски народ, народ златне, али крваве историје, већ вијековима стоји на међи, између пута којим иду сва небића земље и светосавског пута, пута којим је ишао највећи светитељ српског рода, наш отац Сава.

У сваком Србину, сукобљавају се храброст и кукавичлук, одлучност и страх, вјера и невјера. У  нашим венама још увијек кључа јуначка крв, крв која је појила жедну српску земљу, натапала поља и кршеве. У ту нашу крв, зрна вјере и храбрости посијао је најбољи ратар српских њива. Због њега, имали смо вољу и одлучност, храброст да под барјаком крсташом, у дивљем крику за слободом, бранимо наша огњишта од некрсти. Заштићени молитвом Светог Саве, јуришали смо на страшне силе које су се дигле против нас, неустрашиво смо стајали на Савином путу, не обазирући се на прошлост и смјело смо гледали ка неизвјесној будућности. Светосавским путем ишао је и цар Лазар, на чијој је глави, послије боја, умјесто круне засијао ореол и на чијој су земљи јуначке кости и црвенило косовских божурова осликали највећи, најсјајнији крст. Све то, цару Лазару збило се, због светосавског духа који га је водио, духа који му је показао да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Љубав према свом народу и жеља да се љубављу затре мржња, водила је Растка ка промјени из природног у натприродно, а кроз њега, промијенила је и цијели српски род. У народ је усадила вјеру, наду и љубав. Јеванђелски закони, дјелујући кроз светитеља, оваплотили су се у српској земљи, обгрливши српски народ неизмјерном љубављу нашег Творца. Међутим, и тада, а и сада, у мраку који је створио разум безбожног човјека, кога су оживјела погана људска уста, завладао је Мамон. Он и сада пријети да разјапљеним чељустима прогута свако биће, сваког Србина који, комадом свога ума и дијелом свога срца, заборавља свог доброг пастира Саву. У нашем свијету материјализам је зинуо на духовност, лаж је крвавим бодежом напала истину. Човјек је кидисао на човјека, а својом нечовјечношћу затро је зрно божанског у себи. Једина свјетиљка у овом мрачном добу је светогорски подвижник и отац наше цркве, те његова љубав и његова жртва. Његова молитва, која се вијековима уздиже ка престолу Оца небеског, са собом носи искре које разбуктавају огањ љубави и доброте у људским душама. То су искре које и у најцрњој тмини свијетле као хиљаде кандила и које нас подсјећају да и кад ништа немамо, имамо дух светосавља. Бројанице Светог Саве биле су очи којима је гледао у небо, очи којима је сагледавао суштину и смисао свијета и човјека. Треба да се потрудимо да постанемо чворови Савине бројанице, да нас уброји у своје стадо, да нас чува као добри пастир своје овце и јагањце. И мени, Српкињи новог доба, православном хришћанину материјалистичког свијета, отац Сава прти големи снијег људског зла, зависти, пакости и лажи. Са свијећом у руци и молитвом на уснама, иде преда мном, као путоказ на путу за царство небеско. Честице његових ријечи падају на земљу, неке остају у ваздуху, лепршају у снопу свјетлости која је обгрлила његову појаву, његово биће, али и биће сваког човјека који се труди да корача за њим. Та божанска свјетлост обујмиће сваког човјека који је спреман да с крстом на леђима корача ка сопственој Голготи, ка неизбјежној смрти, али истовремено и ка вјечном сједињењу са Господом и свеобухватном, беспријекорном и неограниченом добротом и љубављу. Оном љубављу којом је отац српске цркве био испуњен у свом овоземаљском животу и којом је, миловао чеда православља, чеда поносне српске земље. И док се данас, стријеле оца лажи заривају у људска срца, трују наше душе, кваре божански лик у нама, пред нашим очима, каткад, заблиста лик Светитеља Саве. Пред нама затрепте његове благе, сузне очи, обгрле нас његове руке, а његове усне нам на уво шапућу ријечи охрабрења и утјехе. У времену патњи и страдања, у времену које свим својим токовима и путевима заобилази станице спасења, цркве Божије, над нама се уздуже миомирис Савиних молитви, а у нашим душама ниче божанска клица коју нам је он, својом љубављу, усадио. Наше трулежно тијело, сједињено са Христовим тијелом, у цркви Његовој постаје споменик на путу којим ходимо. Наша душа, очишћена крвљу, уздиже се до неслућених висина, до границе свих граница, до вјечности свих времена, до Савиног дома, царства небеског.

У овом свијету, хљеб који рађа наша земља изгубио је укус. Искварио се. Нашем хљебу је увијек потребна со, а нашем народу зрно соли био је Свети Сава. Вино наше земље увијек је била крв наших предака који су мученички пострадали, ходећи неустрашиво путем светосавља, носећи на леђима крстове на које су на крају пута били разапињани. Нашем хљебу и нашем вину потребна је небеска литургија, која ће нас у Христу сјединити са нашим заштитником, принцем, монахом, архиепископом, Светитељем, оним који служи нашу литургију, гдје се сви причешћујемо плодовима божанске љубави.

Maрија Лучић III1

• Сљедећа