Новости

Најбоље бесједе 2023. године

На такмичењу у бесједништву одржаном 25. јануара 2023. године, Хелена Пржуљ освојила је 1. мјесто, друго је припало Анђели Радовић, а треће дијеле Ања Пекић и Хелена Бојанић.

Ја о томе морам да говорим јер сам светосавац

 (Зашто сами себе повређујемо? Аутодеструктивност)

Живот вас плаши? Чини вас анксиознима, понекад ствара панику у вама? Данашњица је посебно прожета разним страховима који су кулминирали у онај врховни - страх од живота.

 У протеклих 50 година, број извршених самоубистава у Србији, у нашој отаџбини, готово je удвостручен у односу на стопу извршених суицида 50-их и 60-их година прошлог вијека.  У Србији у просјеку на годишњем нивоу 1.500 људи себи одузме живот. Дакле, сваки дан пет или шест људи оде са овог свијета самовољно. Статистика такође показује да нас је све више депресивних, анксиозних, са паничним поремећајима. Готово четвртина свих суицида данас се дешава код адолесцената до 25. године и то је водећи узрок превремене смрти код младих. Откуд се појавила мисао за самоповређивањем? Зашто добија све већу моћ и ко ју јој даје?

 Лоша економска ситуација, низак животни стандард, унутрашње кризе нису разлози због којих се одузима живот. Замислите, суицид је још чешћа појава у најразвијенијим државама свијета. Због чега онда долази до наглог пораста самоубистава? У сржи, нас је све запосјео хронични и акутни недостатак смисла живота, као што каже чувени психијатар Виктор Франкл.

 Убићу се.

 Колико нам је блиска ова мисао и зашто је тако често користимо? Је ли оправдано да стално говоримо убићу се, убићу се, убићу се? Да ли смо свјесни шта то уопште значи?

 Због овога што ћу урадити, немојте никог да кривите, нико није одговоран. Слушајте мајку и опростите ми - ријечи су појединца који је одузео сам себи живот.

 Замислите да се ваши ближњи, ваша мајка, отац, брат, сестра убију и оставе само једну овакву поруку. Замислите да ви пишете овакву поруку својој породици, док планирате да по сопственом избору напустите овај свијет… Постоје ли сад оправдања за наше често изговерене ријечи убићу се?

 Наша перцепција суицида је најгоре у свему овоме. Неко је себе убио због патње и бола коју није могао издржати, због осјећаја изгубљености и усамљености, због мисли које није могао да утиша, због ријечи које су му упућене. Упркос губитку једног драгоцјеног живота, нећемо се запитати колики је наш удио у свему томе. Ми ћемо несрећног човјека назвати болесником. Ми болешћу називамо неуспјешну борбу за опстанак и још смо научени да је срамота рећи да нам није добро и да водимо рат сами са собом. А сви, сви смо испуњени дубоким огорчењем. И ћутимо, ћутимо, не проговарамо о оном што нас  мучи, о оном што је мучило низ генерација које су расле прије нас. Зар желимо да као отуђени  Мерсо, човјек утрнулих, замрлих осјећања кажемо равнодушно: „Мајка ми је данас умрла. А можда и јуче, не знам”.

 Патња је саставни дио живота, неизбјежна је. Но то не значи да треба да допустимо патњи и болу да преовладају нашим духом. Патњи се даје моћ, или пак одузима, начином реаговања на њу. И увијек ће зависити од нас како ћемо реаговати. Увијек.

 Не можемо само сједити и гледати у наше ране, чекајући да се саме зацијеле. То се неће десити. Незалијечених рана ће бити све више, а ми ћемо све мање ходати, мање устајати, мање гледати, док не престанемо живјети. Само тако, изгасила се она искра у нама. Дошао је крај нашој егзистенцији као узвишеном бићу јер смо изабрали да не зацјељујемо старе ране, јер смо изабрали да се не суочавамо са нашим проблемима, страховима, са животом и да о њима не говоримо.

 Волимо ли ми себе? Какви смо према сопственом тијелу и духу? Шта чинимо да покажемо ту љубав? Да ли вјерујемо да љубав заслужујемо?

 Да ли показујемо љубав кад занемарујемо наше способности и благодати које нам је Бог даровао? Појединац који сумња у себе је као човјек који се уписао у редове својих непријатеља и борио се сам против себе. Тражимо разлоге у свему, задиремо у нашу прошлост, бјежимо у будућност, користимо опијате, алкохол, одајемо се многобројним пороцима. Да ли све ово радимо јер себе волимо?

 Бијег из реалности се дубоко уселио у сваког од нас, због чега нисам ни сугурна колико ме овдје људи тренутно слуша. Хало, чујете ли ме? Допуштате ли мојим ријечима да одјекну у вашим срцима, или се браните не признајући да смо ми овдје сваким даном све туробнији и несрећнији, све више изгубљени?

 Ко смо ми? Које су наше вриједности, наше врлине и мане, способности и слабости? Јесмо ли ми наши гријехови, зависности, пороци, или смо пак исткани нечим вишим, племенитијим… Самоспознаја је ишчезла. Сами себи смо странци.

 Да ли волимо себе тако што јуримо за туђим сновима и испуњавамо туђе жеље? Је ли љубав заваравање сопственог ума да ће нам живот бити бољи кад окусимо сласти овоземљаског живота? Није бит у свему пролазном, ономе о чему сад размишљамо и ка чему тежимо. Срж је у ономе што остане иза нас. Суштина јесу трагови по којима ћемо остати запамћени. Бит је у оном што остане када избришемо све материјално, пролазно. Да ли смо спремни да такви изађемо пред Бога? Да ли смо спремни?

 И немојмо кривити пролазност времена. Није нам вријеме криво што не волимо себе, што газимо сопствена обећања, своје потенцијале и таленте. Mи смо сами себи ђаволи, сами себе тjерамо из Eдема.

 Најкобније код аутодеструктивности јесте интимност која се развија у процесу самоуништења. Толико узрастамо са нашим зависностима и пошастима да кад дође тренутак да их напустимо, имамо осјећај да убијамо онај дио себе који нас је научио да преживљавамо. Аутодеструктивност јесте деликатна. Потребно нам је врашки много труда да усавршимо способност самоуништења. Знатно вјежбе и упорности неопходно је уложити за самоповређивање и убијање сопственог духа. Ако смо већ тако савршени у томе, замислите шта би се десило ако само мали дио тог савршенства уложимо у самоунапређивање.

 Па хајде да волимо себе мало више. Хајде да загрлимо и наше квалитете и мане. Заиста ниједна потешкоћа у којој се затекнемо није вриједна да због ње одузмемо себи живот. Препустимо свој живот Богу. Он је увијек присутан, бодри нас и пази да не зађемо на неке странпутице. А ако и кренемо кривим путем, није смак свијета. Не морамо бити савршени у свему што радимо. Падови су подједнако важни као и сваки успјех, ако не и важнији. Колико би овај свијет био бољи само да смо бољи себи самима. Квалитет нашег живота одговара квалитету нашег доприноса свијету. Дошло је вријеме да престанемо да ћутимо. Нисмо јачи јер прикривамо наше борбе. То је обмана.

 Кад коначно искрено проговоримо једни са другима, већина ће проблема изгубити ону тежину коју је имала док смо је сами носили на својим плећима. Кад бисмо признали другима наше тјескобе, то би ојачало и нас и оног који слуша. Треба да будемо подршка једни другима и да вјерујемо да ћемо сви постати уистину срећни.

 Стигао је тај тренутак. Усмјеримо сав свој напор ка остваривању љубави према самом себи и ближњима, а уједно развијајмо и способности споразумијевања и саосјећања. Волимо себе. Волимо друге. Волимо природу, умјетност. Волимо живот јер и он воли нас. Причајмо и говоримо, вриснимо и узвикујмо: Ја то могу!

Хелена Пржуљ II₃ 

 Ја о томе морам да говорим јер сам светосавац

 (Светосавље је изнутра)

  Потом рече Бог: „Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи". И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их. И све нас тако створи Бог, и све нас тако Отац Свети начини од крви и меса, и даде нам свима очи да гледамо, уста да коментаришемо, руке да грлимо, а најприје даде нама Он мозак да промишљамо. И створи нам срце да љубав творимо и да добро чинимо. Потом човјек начини тканину, начини накит, начини књиге и свирала. Створи себи човјек нешто за њега карактеристично. Како и тад, тако и сада људски ум зна свашта створити, а на жалост небеску, најчешће ствара презир и злобу. Не зна мозак од толико лошег шта ће, па га у уста шаље не би ли се испразнио. Тако он трулим ријечима командује околином и ствара своје лутке на навијање, чији кључ само он има и кад год му је досадно, узме па их навије да скакућу. Глупе лутке се не осмјеле да штагод пробају урадити без навијања, зато само сједе и смијеше се другима док их као бич не ошине нови налет завртаја.

  А данас се окуписмо да бисмо се присјетили дјелатности и живота Свеца који нам је створио школу и извојевао аутокефалност наше цркве. Дужност сваке школе је управо да ваљано обиљежи овај датум и да у манифестације укључи што више вриједних ђака. Није довољно да се само прочита неки одломак из Савине биографије или да се одрецитује пјесма која га велича. Потребно је да, баш на дан школске славе, ставимо прст на чело и запитамо се шта је то што морамо знати о Светом Сави. Постао је од жупана Стефана Немање, имао је раскош, навикавали су га да се његово име поносно спомиње као име младог српског принца. Али Растко није принц нити је његово име у том контексту болдовано црвеном бојом у историјском уџбенику. Растко није марио за трон, он је одрастао читајући житије и учећи молитве за разлику од његове браће, који посташе владари. А Растко је постао светац, а светац није свако. Од толике лозе Немањића он је проглашен највећим светитељем, јер је био свој и другачији. Још у строгом патријархалном времену иступио је из породице и спознао свој циљ. Не марећи за мишљење родитеља и браће, сјео је на коња и запутио се на Свету Гору. Одбаци он име Растко, земаљско име које му родитељи даше, и постаде Сава, доби име које му срцу пристаје. Родитељи његови не могавши се помирити са чињеницом да им је син одступио од норми, послаше војнике да по њега оду. Човјечја воља је јача неко цемент, непробојна је и када на њу други хуле, има најгорчи укус. Сава се не врати родитељима, већ им посла комад своје одјеће и косе. Што значи да је он физички најобичнији човјек чија је коса од исте длаке ко и свима, али у души је индивидуалац чије је снове лако порушити. То је прича о Светом Сави, кога прослављамо сваког јануара. Циљ сваког Немањића био је да утемељи и ојача земљу српску са грбом и оштрим мачем, а Сава је у монашкој хаљини, без икакве круне успео отаџбину на највиши врх. Не прошири он границе, али прошири знање Српчићима и установи Номоканон. Довољно је да само један појединац окуси промјену и одступање да би и остатак увидио колико је лијепо наћи свој мир упркос околини. Па и отац његов постаде Свети Симеон. Ово је био најљепши дио Савиних житија, а нама једна велика лекција. Сада је на мени, као и на сваком светосавцу, да извучем из овога поуку.

Нека руку дигне ко је светосавац! А зашто сте ви светосавци? Да ли имате аргументе који ће образложити зашто? Бити религиозан и осуђивати све није ни православње ни светосавље. Вјерници и светосавци  треба да се баве тиме од чега нам је састављена душа. Ја сам светосавац, иако ми људи који се боре за доминантност у друштву говоре да ја нисам  прави вјерник, а ни светосавац.

Ја, свакако, нисам једина која се са тиме суочава. Непојмљив је број младих који сваки дан корачају ходницима наше школе и своје незадовољтсво испољавају добацивањем ђацима као што смо ми. А знате ли зашто? Зато што они нису навикли да се сусрећу са колективом који има своје мишљење и стил. Да ли је заиста битно што неко носи нешто црно? Или што слуша неку одређену врсту музике или чита неки жанр? Зашто су наша интересовања мјерило тога какви смо људи и на шта смо спремни? У Савино вријеме он је можда био тумачен као необичан јер није преузео принчевску дужност. Да ли је њега то дотакло? Није, јер је знао колико вриједи и колико ће умно допринијети Србији.

Савин сљедбеник није дужан да чита и проучава житије сваки дан, али је дужан да носи чисто име и велику вјеру у Бога, да поруши све злокобно наметнуте норме и створи свој канон живота. А предрасудама се неће стати на крај. Док је добра, ту је и зли ђаво. Зато се, млади светосавци, не правдајмо никоме јер да се Растко правдао оцу зарад свог срца, он би га на вратима двора зауставио и он не би испунио свој духовни задатак. У себи чувајмо смисао живота. Само Бог и ми знамо зашто смо на овој планети и недопустиво је да нам било која птица ругалица горко отпјева о нашој безвриједности. Чак и да одмах не спознамо наш пут, Свети Сава ће нам разданити стазу која води до побједе.

 Ми нисмо настали у фотокопирници. Бог нас је обдарио разумом и тако нас одвојио од животиња. А зашто су нам онда мисли примитивне? Ако су људи заиста спремни да некога зарад стила облачења или интерсовања осуде као невјерника и злонамјерника, онда предлажем да започнемо школску револуцију и да све лутке и птице ругалице сатјерамо у један ћошак. Али не заборавимо, чак и они имају право да се промијене и открију нову радост. Ми светосавци спремни смо да примимо све њих такозване Симеоне у башту манастира поштовања у којој се сади грожђе љубави. Уз рад се најбоље троши вишак времена, небитно да ли је то физички рад као сађење, или рад на себи и чишћењу својих мисли. Што би рекао Отац Тадеј: Какве су ти мисли, такав ти је живот.

Анђела Радовић II₂

 Ја о томе морам да говорим јер сам светосавац

 (Крив зато што је Србин)

Докле ће Срби испаштати само зато што су Срби и желе да тако и остане?

„На Србе у селу Зупче пуцано из ватреног оружја.

Брутално нападнута старица на Косову.

Нападнута дјеца српске националности на Косову.

Нападнута и амбуланта у селу Новаке на Космету.

Нападнуте и најстарије фреске на Косову.

Нападнути Срби на Косову: Албанци викали Удри Србина!

Срби на Косову 27 дана без сигнала мобилне телефоније.

Срби на Косову се боре за голи опстанак. Срби трпе терор на Косову и Метохији.“

Ово су само неки од наслова које свакодневно виђамо, већ годинама...

Људи трпе, а докле ће моћи да трпе? Они се повлаче из државних институција, не желе да се сутрадан боре против рођеног брата или оца.

Замисли само да си на њиховом мјесту. Желиш да се прошеташ парком, али ниси сигуран кога ћеш срести и шта ће тај неко помислити.

Сакриј крст! Немој да ти ко види бројаницу. Обори поглед, не гледај их у очи. Како је оцу који те не може затворити у кућу, а нема храбрости да те пусти напоље? Како је мајци док те чека да се вратиш из школе?

Чују се сирене за узбуну. Припадници КФОР-а на улицама. Једног дана твој отац је отишао на посао. Када се враћао кући, пред њим барикаде… Већ је касна ноћ, а њега нема. Чекаш, страхујеш, надаш се. Хоће ли га пустити да се врати кући? Хоће ли га оптужити за нешто што он учинио није? Можда ће га мучити! Не, зашто би то радили. Никоме ништа нажао није учинио. Али је крив. Крив је зато што је Србин. Зато што жели Србин да остане. Зато што не жели да напусти своје вјековно огњиште… И оцу кошмар у глави. И он се, беспомоћан, пита да ли је родну кућу и своје ближње јуче ујутру видио можда  посљедњи пут. Постоји могућност да се већ са зором прогласи ратно стање, да зору можда нећете ни дочекати.

И тако не само једном, и не само једну седмицу или мјесец, већ годинама – сваки дан. Људима на Косову и Метохији одузето је све: право на слободу, право на живот...

А шта за то вријеме ми чинимо? Ми, њихова браћа. Ми који смо преживјели рат на нашим просторима. Мислимо ли о њима? И ако мислимо, шта чинимо? Гдје и када је нестало наше саосјећање и жеља да помогнемо? Више га имамо за странце у ратном сукобу него за сопствену браћу и сестре, који се боре за опстанак. Бавимо се европским питањима и проблемима, а не видимо оно што нам је пред очима.

Можда не желимо да видимо. Међу нама много је оних којима је питање о Косову чак и досадно. Не интересује нас никако или нас интересује онолико колико се тиче нас лично. Помисли човјек: „Шта ме брига, доста ми је и мојих проблема…“ а не схвата да се мука Срба на Косову тиче и сваког од нас појединачно. „Свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште.“

Има и оних који мисле: „Тиче нас се, али шта ми можемо да учинимо, како да помогнемо?“

Подсјетићу вас на једну стару причу о дјечаку и старцу који су након великог невремена шетали обалом океана. На плажи је било много, много морских звијезда које је море избацило на копно. Дјечак је једну по једну звијезду враћао у море. Старац га је зачуђено гледао и рекао: „Погледај колико их је. Све ће угинути на сунцу. Ко од твога труда има корист?“  Тада је дјечак бацио још једну звијезду у океан и рекао: „Ево, ова има.“

Можемо ли ми помоћи бар једном дјетету на Косову и Метохији?

Сигурно да можемо! Како? Ја имам идеју.

Што прије, сутра, закажимо састанак Савјета ученика да се договоримо како ћемо помагати нашој браћи и сестрама. Учинимо први корак, он је најтежи.

Само уједињени и уз Божју помоћ можемо побиједити зло. Морамо да сачувамо манастире, крв предака и животе потомака. Ако дозволимо да неки странац копа по муљу Дрима и Пећке Бистрице, није ли то исто као и копање по нашој прошлости и уништавање наше будућности?

Ања Пекић III₁

Ја о томе морам да говорим јер сам светосавац

(Нисам ја, он је)

          Свакодневно смо свједоци кукавичког сваљивања кривице на друге. Људи као да стално траже оправдање за своје лоше поступке у свему другом осим у њима. Поставља се питање: Чиме је ово проузроковано?

  Како то психологија објашњава, у људској је природи да своје понашање оправдавамо спољашњим узроцима. Нажалост, често су ти спољашњи узроци само тражење оправдања окривљујући друге. С друге стране, понашање других објашњавамо унутрашњим узроцима. На примјер, ако видимо човјека који виче на улици, вјероватно ћемо помислити да је агресиван, па можда чак и да има неке психичке поремећаје. А ако нас неко изнервира на улици, те исто тако бурно одреагујемо, ми ћемо правдати себе чињеницом да нас је неко повукао за живац.

        Управо ту видимо дволичност и себичност која је човјеков пратилац од његовог постанка. Рецимо, Адам и Ева су окривили змију за своје лоше дјело, а имали су избор између добра и зла. Сами су изабрали зло.

        Наравно, овим не желим да кажем да одређене врсте реаговања и понашања немају оправдане разлоге. И погрешно би било да промишљамо о туђем понашању, а да притом не сагледамо могуће узроке.

        Али проблем је у томе што тражимо оправдање за све наше поступке, па чак и онда када га нема. А најгоре од свега је то што нам се оправдање своди на сваљивање кривице на друге.

        Покушавамо опрати свој образ прљајући туђи. Људи ово раде да се „освијетле“ у очима других. Међутим, какви онда постајемо у својим очима? Лако је оправдати се пред другима сваљивањем кривице, али проблем је како се оправдати пред самим собом. Како очувати достојанство и имати мирну савјест?

        Да би то успио, човјек мора искоријенити ову врсту кукавичлука и научити да преузима одговорност за своје поступке. Морамо престати да лажемо себе и да правдамо понашање за које нема оправдања.

        Погријешио си? У реду. Потруди се да исправиш грешку колико је то могуће и да је више не понављаш. Не тражи узроке за своје понашање у другима. Једино тако ћеш успјети очувати своју честитост као прави светосавац!

Хелена Бојанић II₁

Ако нисте знали или сте заборавили шта су реторика и бесједништво

Дефиниција, значај и циљ реторике

         Жива ријеч, која је одувијек имала најнепосреднијег утицаја на развој и напредак човјечанства и послије појаве писмености, задржала је првенство те улоге. Врло спор развитак писмености и посредни начин преношења мисли, какав она собом представља, дали су живој ријечи маха да кроз сва времена буде велики и важан покретач свих колективних акција. Говор се јавља у разним облицима и то, као: разговор, причање, рецитација, реторство, декламација и глума. Реторика је теоријска дисциплина прагматике која проучава правила лијепог говорништва (бесједништва). Правила о композицији и стилу умјетнички лијепог говора одредили су стари Грци. За њих је реторика била вјештина убјеђивања. Касније, током историјског развоја културе, вјештина говорништва коришћена је и користи се у разним видовима употребе језика у процесу усмене комуникације. Реторика је знатно утицала на развој теорије писмености и теорије књижевности, нарочито на тумачење композиције књижевног дјела и стилских фигура у свим врстама књижевних дјела. Циљ ретора у античкој Грчкој био је да својим говором најприје задобије повјерење и наклоност својих слушалаца, а затим да их доказима и примјерима убиједи у своје тезе, тако да их на крају придобије за своје мишљење.

Бесједништво

            Реторика представља теорију, скуп правила о лијепом говору, а бесједништво (говорништво) праксу у којој се та правила примјењују. Историјски посматрано, бесједништво претходи реторици. Најприје се развијала говрничка пракса, да би се тек касније, на основу ње, оформила и изградила говорничка правила и упутства. Бесједом се не сматра само ред мисли и ријечи, снага логике и љепота израза, већ и начин на који се све то нама саопштава. Тај начин саопштавања је лична одлика самог бесједника; једини је он који бесједу на тај свој начин казује. Његовим ишчезнућем бесједа губи ту индивидуалну одлику и престаје бити трајна. Она, додуше, записана и сачувана, стиче другу, литерарну трајност, али бесједничку губи. Цицеронова бесједа, мада записана и сачувана, није Цицеронова бесједа када је неко други на свој начин изговори. Према томе, бесједништво би било умјетност изражена кроз вјештину, или још боље: бесједништво је израз удружене умјетности и вјештине од којих вјештина, као таква, нема трајне вриједности, а умјетност претвара бесједништво у једну литерарну вриједност.

Критеријуми за оцјењивање говора:

• садржај
• организација
• употреба језика, глас, темпо
• прилагођавање слушаоцима
• мотивисаност говорника за садржај
• тјелесна активност
• општи утисак говора
• друге примједбе и похвале

Док говорим, треба да водим рачуна о:

• правилности, јасности и разумљивости говора (књижевна артикулација, мелодија реченице, јачина, висина тона, боја гласа, темпо изговора, пауза – логичка и психолошка)
• структура говора: увод, излагање, рекапитулација
• однос према аудиторијуму
• гестикулација

• Претходна
• Сљедећа