Новости
Ове седмице писали смо писма, а три најљепша су награђена
- Детаљи
- Датум креирања: 15 мај 2021
У оквиру манифестације Дани књиге 11. маја, на Међународни дан писања писма, Актив наставника српског језика расписао је конкурс о теми „Напиши писмо некоме“.
Комисију су чинили сви чланови Актива и једногласно донијели одлуку о избору најбоља три рада. Прво мјесто освојила је Анђела Вуковић, ученица другог разреда гимназије. Друго мјесто припало је Ањи Пекић, а треће Исидори Пекић, ученицима првог разреда гимназије.
Честитамо награђеним ученицама.
Драги пријатељу,
Да ли је твој живот стварно толико јадан, да ли стварно не налазиш ама баш никакав излаз, саћем оног најгорег – смрти? Претворио си свој живот у рупу без дна, а свој ум затровао злим и поквареним мислима. Твој дан је исти, био он сунчан или ведар, теби је смркмут и сив. Плачеш тајно, зидови те сажаљевају, а тиме не постижеш ништа. Упадаш у депресију, запостављаш школске обавезе и губиш и оно мало пријатеља што си имао. Није лако бити другачији, никад није ни било. Сјети се да си тамо гдје и треба да будеш, ту си да би промијенио све око себе. Презиреш и мене и себе и све што сам ти рекла. Најрадије желиш да прекинеш читање и исцјепаш ово моје писмо у коме ја теби паметујем, али молим те доврши читање, па онда са њега чини шта ти је воља. Ја бих вољела да сам имала једно овакво писмо, али моје је сигурно изгубљено у неком сандучету времена, а твоје ће стићи до тебе, и до свакога коме буде потребна помоћ при излазу из смушеног свијета. Издигни се, драги мој неснађени човјече, докажи ко си, да ниси само сјенка на крају ходника. Покушај бити најбоља верзија себе не због других, већ само због себе. Неће бити лако, падаћеш сто пута, али исто толико пута ћеш и устати. Живи пуним плућима, како само ти умијеш, срећно, раздрагано попут новорођенчета. Нека све лоше постане срча коју ће неко помести и бацити у заборав. Вријеме ће доказати да сам била у праву, а теби ће на леђа ставити терет кајања, што никад ниси пробао изаћи из безначаја.
Твоја
Анђела Вуковић
Драги мој читаоче из будућности,
Ти који читаш ово писмо, истина, не знам ни ко си. Mој син, кћерка, унук, унука, не знам. Често маштам и мијењам одлуке о професији којом се желим бавити. Сјећам се, маштала сам да будем љекар, учитељ, адвокат, педагог... Сада могу да кажем да сам одлучила: бићу патолог. Успјећу ја, видјећеш. Једнога дана, када будеш читао ово писмо, помислићеш:„ Некада је маштала да бих се ја њом поносио...“. Хоћеш ли? Хоћу ли бити патолог кога ће колеге вољети? Ја вјерујем у себе, а и ти ћеш бити сигуран док читаш писмо, увјерена сам. Ти који ме већ познајеш, кажи ми након читања: јесам ли успјела у остварењу свог циља, јесам ли се трудила? Ако нисам, немој туговати, ипак је на теби да пробудиш мој борбени дух из дубоког сна и да моје срце опет заигра. Затрепериће од радости што сам опет жива, што сам опет срећна, као у тренутку када ово пишем.
Хајде, кажи ми, јесам ли имала пословних успона и падова? Јесам ли се знала носити са искуством? Јесам ли знала цијенити људе и вријеме? Јесам ли имала много лажних пријатеља или неколико њих, али искрених и неискварених? Јесам ли завршила студије? Да ли сам живјела овдје, у Републици Српској или сам је напустила? Ја се надам да нисам, јер себе увијек подсјећам да су млади људи њена будућност. Да ли сам можда носила наочаре, апаратић за зубе, да ли ми је кичма обољела? Који стил одијевања сам вољела, у каквом ентеријеру сам живјела, у кући или стану, у граду или на селу? Толико питања, а мало одговора... Одговори ми ти након читања, а ја ћу се потрудити да завирим у твоје списе и прочитам одговор. Хоћу сигурно, остаћу уз тебе док га не нађем.
Питам се каква све чуда постоје у твоме времену. Претпостављам да то мјесто највише заузимају модерни електронски уређаји. Ја их баш и не волим, више ми се свиђају писма написана читким рукописом. Вриједе ли и даље умјетници попут Пикаса, Ван Гога, Едварда Мунка или имате савременије популарне сликаре који осдликавају стање вашег друштва? Некако ми се више чини да сада, док ово читаш, твој робот стоји иза тебе, гледа те огромним очима и чека нову наредбу...
Такође, не сумњам да је стандард наше земље релативно добар и да парирате свјетским државама.
Са друге стране, надам се да људи имају бољи карактер и да пажљиво анализирају сваку ријеч прије него је изговоре.
Ако сам остварила своје циљеве, ти се имаш чиме поносити. Ја ћу се трудити да увијек будем у твом присуству и чекаћу одговоре на сва постављена питања.
С љубављу,
Твоја Ања
Драга моја пријатељице,
Дуго ти нисам писала, а ни мени већ дуго не стижу твоја писма. Надам се да и у твом животу све иде по плану.
Прошло је много времена од моје селидбе. Већ сам се навикла на живот у великом граду, али не могу а да сваког дана не помислим на наш градић и све добре људе у њему. Стекла сам много пријатеља овдје и предивни су према мени. Проводим врло често вријеме са њима, али ни слично оном времену које сам проводила са тобом и свим нашим пријатељима из улице. Сви тренуци са њима никако не могу замијенити тренутке проведене са вама испред капије наше основне школе или на клупама градског парка. Ни школа није иста. Ђака је много и сви су другачији, имају свој специфичан идентитет кроз који гледају пријеким погледом пуним зависти. Све је то потпуно супротно од школе преплавњене само срећом, школе у којој сам одрастала и коју седмогодишњакиња у мени памти. И људи су другачији. Нема оних насмијаних лица бака и дједова на штандовима градске пијаце. Баш та лица су посебна, јер се иза њих крије и тежак живот и тужна судбина, а они су поврх свега срећни и чине сваки наш дан срећнијим. Тако их ја памтим. Тако памтим цијели наш град - преплављен срећом и озареним лицима.
Живим са надом да је моје родно мјесто баш онакаво какво сам га и оставила. Јесам ли у праву? Да ли се нешто промијенило? Сигурна сам да ћеш прочитати моје писмо и с нестрпљењем чекам твој одговор.
С љубављу из тмурне метрополе,
Исидора
