Новости
Побједници литерарног конкурса „Моје срце памти, али није отровано мржњом"
- Детаљи
- Датум креирања: 10 мај 2021
У оквиру недјеље Културе сећања Актив наставника српског језика расписао је конкурс о теми „Моје срце памти, али није отровано мржњом".
Комисију су чинили сви чланови Актива и једногласно донијели одлуку о избору најбоља три рада. Прво мјесто освојио је Лука Клачар. Друго мјесто припало је Кристини Голијанин, а треће Драгани Станишић, ученицима четвртог разреда гимназије. Честитамо награђеним ученицима.
Моје срце памти, али није отровано мржњом
Како памтити бројна страдања свога народа, а не препустити се мржњи? Како не мрзити свог мрзитеља? Ко има у срцу снаге за то?
Моје је срце младо, тек је осамнаест љета гледало. Оно не памти страшне покоље одигране у вријеме када су наши прадједови босоноги газили по Кајмакчалану, нити оне који су дошли касније. То срце није имало прилику да прескочи један октуцај гледајући оца који пада испред стрељачког вода у Крагујевцу, гледајући мајку како ме прекланог врата усред Јасеновца очима тјеши. Никада није препукло гледајући брата и сестру објешене на врби у Сарајеву, једно до другог. Како онда осјети неиздрживи бол у себи, као да је свему томе присуствовало? Није ми драго што у том срцу бешумно вриште небројени гласови мог народа, као да ме моле да их не заборавим. Није ми драго јер ми се понекад чини да је све лијепо, корисно и напредно у историји српског народа остало у сјенци трагичног. Много је наших научника и књижевника, Срба које читав свијет зна, али ће српски народ бити запамћен и као онај који је превише пута страдао. Велики је бол који су нам преци посијали у срца. Како да тај бол не прерасте у мржњу? Тражећи одговор на то питање, једну ријеч сам успио да издвојим у свом уму: молитва. Молитвом за спас душа страдалих мученичком смрћу и молитвом за опроштај гријехова мучитеља, оплеменићемо бол у срцу и очувати га од мржње. Једино молитвом можемо да се присјећамо наших жртава на достојанствен начин, не дозвољавајући гњеву и срџби да испрља сјећање на свијетла лица невиних страдалника. Док се молимо, мржњи нема мјеста у срцу.
Иако сам млад и не знам да ли је то заиста одговор - молићу се. За спасење свог небеског народа и оних људи који тек треба да уђу у Царство Небеско, ја ћу се молити!
Лука Клачар IV2
Моје срце памти, али није отровано мржњом
Усташку свирепост и садизам нисам осјетила на својој кожи, али на сваки помен те црне мрље у историји човјечанства, те крваве свакодневнице пуне плача и урлика, обузме ме страховита језа. Бодљикава жица стегне срце које памти, али не мрзи, из поштовања и бескрајне љубави према свима којима су најгори кошмари изашли на јаву. Невине жртве усташке тираније су своје мученичке душе настаниле у срца потомака који су постали клицоноше памћења и својеврсни витезови са оклопом правде и товаром достојанства.
Ти, ја и сви из рода нашег страдалног живимо захваљујући куцању срца које памти, али не мрзи. У случају да оно настави куцати заборавом и мржњом, ми постајемо живи мртваци! Морамо памтити због Даре, Јована, Радмиле, Видака, Госпаве, Живадина, Стаке, Атанасија, Вукосаве, Тимотија и свих који су спаљени, бачени у јаму или закопани у незнану масовну гробницу након што су страдали од маља, ножа, србосијека, бомбе, пиштоља и другог оружја у поганим рукама усташа. Одузете животе, ископане очи, дјечји страх и плач, вађење дјеце из мајчине утробе, силовање жена, дјевојака, старица и дјевојчица, гуљење коже, тровања, изгладњивања... Сате, дане, седмице, мјесеце и године терора уз наслађивање на мукама наших предака им не смијемо опростити, а камоли заборавити. Међутим, не смијемо их мрзити, јер нисмо као они, знамо поштовати људски живот, макар он био и злочиначки. Међу њима може бити и понеки лист са наше горе чијим венама тече наша крв у коју је убризгана усташка поган кад је отргнут од српске сељачке породице. Био је мали, није знао шта га је снашло, задојили су га мржњом и подигли у туђинској породици, зато наш глас мора бити громогласан да пробуди свијест и подстакне на потрагу за истинским коријенима. Дијете јесте невино, али одрастао човјек није, јер може се запитати и трагати за истином. Ништа није узалуд, чак и да нема неких трагова, сигурно има виша сила која нас вуче коријенима. Треба отићи у цркву, задубити се у фреске и када крв узаври питати:„Откуда моје очи на лицу твоме анђеле брате ... Откуда твој инат лепи у углу усана мојих?ˮ. Треба стати крај Градине и видјети има ли људскости у обичном смртнику, јер „и птица се стиди да запјева кад Градину види“. Крајње је вријеме да се објелодане масакри почињени у Јасеновцу, Слани, Јастребарском, Госпићу, Крушкици, на Велебиту и Пагу... свијет мора да зна шта су наши преци искусили у чељустима бруталних римокатоличких великодостојника и хрватских синова и кћери. И данас, не бирајући средства, упорно се труде да прикрију злочине, а да ли ће им то уродити плодом, зависи од нас самих. Ми имамо домаћине људе и научењаке којима морамо пружити подршку и стати уз раме са њима да сачувамо част, свијетао образ и чисте руке.
Сви ћемо једнога дана доћи пред Божји суд до кога воде два пута, први је пут људскости, достојанства, части и памћења, а други је пут квислинштва и заборава. Први пут јесте трновит, али сваки корак на том путу неописиво много вриједи, јер ће нас довести до звијезда гдје ћемо засијати поред наших коријена и уживати Божје благодати. Други пут води у посљедњи круг пакла, у ватрени понор да другујемо са онима који немају ништа свето и испаштамо недостојни оних чије смо љубави плод.
Кристина Голијанин IV2
Моје срце памти, али није отровано мржњом
Српска историја је дуга и богата. Од Светог Саве до кнеза Лазара, од кнеза Лазара до Карађорђа, од Карађорђа до данас, српски народ је јуначки примио многе ударце. У свим биткама били смо побједници, а у миру губитници. Можда би све било другачије да смо мало више памтили, а мало мање заборављали.
Не морамо путовати у далеку прошлост да бисмо видјели како историја кажњава када је заборављамо. У XX вијеку платили смо високу цијену нашег заборава.
У судбоносни вијек смо ушли са великим оптимизмом. Родила се југословенска идеја, уједињење Јужних Словена у заједничку државу. Српски народ би коначно живио у једној држави. У првој деценији смо радили оно што најбоље знамо – ратовали смо. Косовски завјет је био водиља српским војницима до побједе у балканским ратовима. Народ са Косова и из Старе Србије је збацио ропски јарам са својих плећа.
Српски војник није ни предахнуо како треба, а дошао је нови рат. Судбоносни пуцањ Гаврила Принципа означио је почетак сукоба свјетских размјера. Ни тада српски војник није посустао. Бранио је своју отаџбину до последњег даха. Прва савезничка побједа у овом несрећном рату је српска побједа на Церу. Многи су без размишљања положили животе у Колубарској бици. Један мали народ је два пута побиједио пет пута надмоћнију војску. А онда је био принуђен да се повлачи по цичи зими као највећи губитник. Нисмо могли мирно и достојанствено проћи. Наше комшије, Албанци и Бугари, једва су дочекали ово понижење. Нападали су српске војнике мучки, с леђа. Никада нећемо сазнати колико живота су за само два мјесеца прогутале Проклетије. Нашим стрдањима није био крај. Дочепали смо се мора, које постаје наша гробница.
Али смрт и страдање нису обесхрабрили српског војника. Он се зарекао да ће се вратити да ослободи своје огњиште. Тако је и било. За само мјесец дана српска војска је ослободила Београд. У наредним мјесецима су ослобођени Скопље, Подгорица, Сарајево, Бањалука, Загреб и Љубљана.
Иако смо били ратни побједници, са много муке смо успјели издејствовати признање наше заједничке државе. Сан интелектуалаца XIX вијека постао је стварност. Живјели смо у „миру“ са својим сународницима, нашом браћом.
Та браћа нису дуго чекала да би ископала јаму нашој заједничкој држави. Хрвати су неуморно оптуживали Србе за „великосрпску хегемонију“. Заборавили су ко их је спасио. Зарад заједничке државе, жртвовали смо двије суверене државе, Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Жмирили смо на све њихове увреде да бисмо очували какав - такав мир. Правили смо уступке свима, а највише Хрватима. Што су нас они више мрзили, ми смо им све више удовољавали. Наша срца није није испунила мржња.
Наша „браћа“ су искористила прилику да се докажу у новом свјетском сукобу као неприкосновени злочинци. Јасеновац, Јадовно, Госпић, Стари Брод, Пребиловце нису направили неки страни освајачи. То су нам приредила дојучерашња браћа. Толико су нас вољели да су хтјели да нестанемо с лица земље. Наивно смо им вјеровали и то нас је скупо коштало.
Неко би помислио да смо своју лекцију научили. Када се човјек једном опече, води рачуна други пут. Али код нас се десило супротно. Под утицајем нове власти, прихватили смо да са својим дојучерашњим кољачима живимо у заједничкој држави. Зарад „братства и јединства“ заборавили смо своја стратишта и своје жртве. Забрањено је да се прича о нашим славним побједама у оба рата. Ко год их је споменуо био је „великосрпски националиста“. Скоро пет деценија смо живјели у илузији која је само за нас била стварна. Ћутали смо и заборављали као да смо ми злочинци, а не жртве. Своје жртве смо заборавом убили по други пут.
Бог нам је за то вратио, а историја нам се осветила. Посљедњу деценију XX вијека смо преживјели у новом, још крволочнијем рату. Поново су нас напала „браћа“. Хтјели су по сваку цијену завршити одавно започет посао. Бранили смо се и одбранили. Родила се Република Српска. У њене темеље уграђени су многи животи.
Наша генерација живи у дугоочекиваној слободи. Стога је наша света дужност да чувамо своју отаџбину и да не заборавимо наша страдања. Не треба мрзити било кога. Мржња рађа мржњу и уништава онога који мрзи. Треба да останемо свијетла образа и чиста срца као што су били наши преци. Они су наша звијезда водиља кроз изазове који нам долазе.
Драгана Станишић IV1
