Новости
Ученици причају: Наталија Симовић
- Детаљи
- Датум креирања: 26 март 2021
Зовем се Наталија Симовић, имам 17 година и ученица сам трећег разреда грађевинске школе, смијер архитектонски техничар.
„Фотографисање је умјетност замрзавања тренутка, способност чувања емоција и осјећања унутар фотографије“.
Фотографија је изражавање личних ставова попут љепоте, привлачних детаља и искрених емоција. Оно што се данас представља као љепота је унакажено. Мањак стила, пренаглашеност стандардизованих објеката љепоте код жене, попут усана, облина, јагодица, струка, затим претјерана употреба шминке којом се прикривају сви они детаљи који чине индивидуу уникатном, довело је до деградирања појма љепоте. Сви они људи који својом природом не посједују нешто од наведеног себе сматрају изопштеним из кругова високих стандарда. Међутим, имајући у виду да је љепота у оку посматрача, фотографија може да натјера истог да види умјетникову визију савршеног склада и хармоније.
Своје прве кораке у умјетничкој фотографији сам направила са тринаест година. Пажњу су ми привукле књиге на тему портрета и важности свјетла. Знање прикупљено из књига сам употријебила користећи само камеру на мобилном телефону, која, наравно, није могла да подржи све оне принципе и правила у фотографији које сам изучавала. Стога сам покушала да умолим родитеље да ми набаве професионалнију опрему уз помоћ које бих могла да остварим и прикажем пун потенцијал свог знања и талента, али и љубави према фотографији. Међутим, родитељи су ту љубав сматрали недовољно јаком, а фотографисање као пролазну фазу у животу младог човјека који сваки дан мијења своја интересовања. Да би тестирали моју жељу и озбиљност, уписали су ме у школу фотографије на Интернационалном Универзитету у Сарајеву. Школу сам успјешно завршила у јуну 2018. године и тиме стекла звање сертификованог фотографа, али и наклоност родитеља због које добијам свој први професионални фотоапарат. Струја умјетности носила ме је у различитим правцима умјетничке фотографије, све док није преовладао коначни правац – портрет. За такву врсту фотографије били су ми потребни људи које бих фотографисала, а први волонтери јесу биле моје пријатељице. Помогле су ми да стекнем још више искуства и усавршим до тад стечено знање. Перфекционизам је особина која ме је тјерала да пронађем савршенство у финалном продукту мог посматрања свијета и људи кроз објектив фотоапарата. Свака линија требала је да буде на свом мјесту, а сваки зрак свјетлости требао је да падне на тачно одређену тачку. Та тежња је прерасла у мотив, а мотив у циљ – да прикажем да је начин посматрања важнији од самог објекта који се посматра.
Данас се професионално бавим фотографисањем, а постизање беспријекорности сам допунила савладавањем трећег степена вјештина 15 техника шминкања на приватној академији у Сарајеву. Након неколико година рада, успјела сам да сакупим довољно новца да купим додатну опрему за фотографисање чиме сам умногоме побољшала квалитет рада. Ускоро намјеравам да отворим студио и тиме спојим корисно и угодно, а приоритет задржим на осјећају који доживљавам док гледам кроз „трагач“ свог фотоапарата, на осјећају мира, осјећају оживљавања имагинације, опуштања и задовољства, на осјећају гледања сасвим новог универзума – Наталијиног универзума*.
„То је оно што волим код фотографија. Оне су доказ да је све, макар само на откуцај срца, све било савршено“.
(*Natalija + eng: universe = natalverze – псеудоним под којим је представљено моје умјетничко и пословно име)
